Tri filma, jedna glumica: Snježana Sinovčić Šiškov o filmovima „Histerični napad smeha“, „Yugo Florida“ i „Kako je ovde tako zeleno“

Njen glumački izraz, prepoznatljiv po suptilnosti, emocionalnoj preciznosti i unutrašnjoj snazi, poslednjih godina ostavlja dubok trag u regionalnoj kinematografiji. Nakon upečatljivih uloga u filmovima Sigurno mjesto, Leto kada sam naučila da letim, Živi i zdravi, na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu pojavljuje se u tri nova ostvarenja – kratkog i dugog metra – koja su i pre premijere u samom vrhu favorita festivalskog programa. Od Lokarna do Sarajeva, od saradnji sa autorima kao što su Dušan Zorić, Matija Gluščević, Nikola Ležaić, Vladimir Tagić i Josip Lukić, Snježana Sinovčić-Šiškov se pojavljuje u filmovima koji su privukli pažnju publike i kritike.

U intervjuu koji sledi, Snježana Sinovčić-Šiškov, govori o svom glumačkom pristupu, ulozi Festivala u njenoj karijeri, ali i o onim tihim, nevidljivim trenucima u kojima se rađa prava filmska istina.

• Nakon filmova Sigurno mjesto, Nakon ljeta, na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu učestvujete sa tri nova filma – kratkim i dugim. Kako doživljavate trostruku prisutnost i kakav značaj Festival ima za vas, s obzirom na to da ste diplomirali upravo u Sarajevu?

Neizmerno volim Sarajevo! U njemu sam provela svoje bitne formativne godine. Ostvarila čvrste emotivne veze, prijateljstva koja i danas traju. Ljudi s kojima sam provodila vreme, družila se s njima i sarađivala, osnovali su Sarajevo Film Festival ni iz čega. Naoružani samo dobrom voljom, željom i ogromnom količinom pozitivne energije, začinjene sarajevskim šarmom i ponešto bezobrazluka, sazdali su velik i bitan festival, ugradivši u njega Srce Sarajeva. Veseli me svaki dolazak na Sarajevo Film Festival, još imati tri filma na Sarajevo Film Festivalu…

• Film Histerični napad smeha imao je svetsku premijeru u Lokarnu, a sada je pred festivalskom publikom u Sarajevu. Kako ste doživeli ovu ulogu i proces stvaranja filma, koji već samim naslovom otvara mnoga pitanja o granici između komičnog i tragičnog?

Kao izazov i preispitivanje sebe same, a bogami i podešavanje nekih ličnih postavki.

• Film potpisuju Dušan Zorić i Matija Gluščević, autori koji su već skrenuli pažnju svojim filmom Da li ste videli ovu ženu? – kakva je bila saradnja s njima i šta, iz vaše glumačke perspektive, njihov autorski izraz čini specifičnim?

Kada glumac čuje rečenicu: Pišem/o ulogu za tebe!, to uvek laska taštini. S Matijom sam već bila sarađivala. Upoznavali smo se polako, ispitivali. Zanimljivo i pametno mlado čeljade. Talentovan. Uvukao mi se pod kožu. Veselilo me da ćemo ponovno raditi zajedno, ali još više prilika da se ponovno družimo. Negde u međuvremenu sam upoznala i Dušana. Taj me osvojio na prvu. Super!Ako bude. Nisam znala što me čeka. Ali, super! Ako bude. A onda sam im pogledala film Da li ste videli ovu ženu? Oborio me s nogu! Ksenija je, očekivano, fantastična! A Matija i Dušan (Dečaci, kako ih ja zovem), ej, ne da su talentirani, totalno su otkačeni, svoji! Iznenadila me i njihova poetika i njihova estetika. Hrabro i beskompromisno. Probudila se znatiželja. Šta pišu? Opet žena u zrelim godinama? Šta bi još mogli reći na tu temu? Zakačila sam se, iščekivala i tras! Dva mlada autora, muškarca, tako zrelo i promišljeno, duhovito, s neverojatnim razumevanjem i empatijom, opet (!) progovaraju o krizi identiteta zrele žene, žene u postmenopauzi. Opet drugačije, ali opet hrabro i beskompromisno! Neka bude! Neka bude! Samo da bude! Probudila se u meni zver glumačke gladi. Dečaci su to spremno dočekali, revnosno i umešno hranili zver. Druženje se svelo na minimum i ušli smo u proces u kojem sam uživala. Slobodan, otvoren, bez ograda, inspirativan. Nadopunjavali smo se međusobno i slagali kao lego kockice. Na koncu, zver se nahranila i sita, zadovoljno zahrkala.

• Da li ste tokom stvaranja, ili nakon završetka ovog filma, doživeli onaj retki trenutak providence – uvid, saznanje ili osećaj – koji je promenio vaš pogled na priču, lik ili možda na vas samu, a što biste rado podelili sa publikom?

O, da! I to više puta! Prvi put, prilikom prvog čitanja. Iznenadio me plot twist, neočekivan zaokret u priči. Svaku ulogu koju dobijem, radim tako da sam to u konačnici ja, odnosno moguća ja. Bez obzira na žanr, ili funkciju lica, ne branim, ne optužujem, bivam. Posebim sve unutrašnje procese. To zahteva i preispitivanje sebe, sopstvenih stavova, odluka, izbora. Ponekad donosi i korekciju. Rad na ovom filmu na mene je delovao oslobađajuće. Osvestio mi je i artikulisao krizu identiteta u kojoj sam se i sama našla, a da je uopšte nisam bila svesna.

• Vaš lik koristi telo kao prostor igre, ali i moći – i to u godinama kada se od žena očekuje da su odustale od svoje seksualnosti. Kako ste vi doživeli to igranje s dominacijom: kao oslobađanje, protest, ili nešto sasvim drugo?

Time se nisam previše bavila. To je intimni prostor slobode, koji je Sneža odavno osvojila i usvojila. To se tiče samo nje i muškaraca s kojima ulazi u takvu interakciju. Oboje su saglasni, nikome ne nanosi štetu, a njima donosi zadovoljstvo. Ono što me više zanimalo jeste šta se događa kada taj odnos biva razotkriven.

• Uloga sina otvara pitanje – da li žene, čak i kad pokušaju da odgoje nežne muškarce, bivaju na kraju krive za sve? Kako tumačite taj sukob između roditeljskog uticaja i lične odgovornosti?

Jednom mi je jedna psihijatrica, komentirajući njen odnos s odraslim, samostalnim sinom, rekla: Majka je uvek kriva za sve! Tako je najlakše. Mislim da je istina negde po sredini, u većini slučajeva. Naravno da majka tokom odrastanja može naneti štetu sinu. Ali, isto tako, kada odraste i prođe faze separacije od roditelja, sin je odgovoran sam za sebe, za život koji gradi mimo roditelja. Ako locira kod sebe problem/traumu koju su uzrokovali roditelji, a koja ga sprečava u normalnom funkcionisanju, to treba rešavati sa stručnom osobom, terapeutom. Ne možeš ceo život za svaki svoj neuspeh ili nezadovoljstvo okrivljavati roditelje, a ti sam ne preduzeti ništa.

• Sram i zadovoljstvo se u ovom filmu neprestano prepliću. Da li ste se tokom rada na ulozi zapitali koliko su ta dva osećanja – posebno za žene – neodvojiva?

Naravno da jesam. Zanimalo me zašto je to tako. Ima li izlaza iz toga? Žene su kroz proces emancipacije stekle puno toga, ali socijalno nasleđe (temeljeno na hršćanskoj mitologiji), koje nam nameće idealnu sliku žene koja je uz to majka, ima gvozdene okvire i teško se menja, naročito na ovim našim prostorima. Idealna žena i majka bi bila Devica Marija. Trpna, ponizna, požrtvovana, poslušna i iznad svega čista. Devica! Prostor slobode izbora za ženu veoma je ograničen. Do nepodnošljivosti. Tužno je što same žene ćutke i spremno prihvataju taj okvir. Štaviše, nepromišljenim automatizmom, predaju ga svojim kćerima. Potrebno je jako puno snage i hrabrosti za sami pokušaj probijanja tog okvira. Ako se to i dogodi, žena postaje žrtvom osude društva, okoline, pa i njenih najbližih.

• Iza vas je dosta uspešnih krtakih filmova. Budući da ta forma često zahteva intenzitet i jasnoću izraza u ograničenom vremenu, šta je to što vas uporno posebno privlači kratkom metru?

Uvek imam snažne razloge da nešto radim, bez obzira na medij i vrstu. Nekad je to scenario, nekad autor/režiser, nekad partneri/glumci, nekad producent. Zapravo, vrlo često, sve to zajedno, ha ha! Ali često radim sa studentima režije, koje nikad ne odbijam. Tu uopšte nemam kriterijume. Jedino što je važno jest da imam vremena.

• Na Sarajevo Film Festivalu pojavljujete se i u filmu Yugo Florida koji je i pre početka festivala dobio epitet jednog od najiščekivanijih ostvarenja u dugometražnoj konkurenciji. Kako vi kao deo glumačke postave gledate na ta očekivanja – i šta, iz vaše perspektive, ovaj film čini posebnim?

Reditelj i koscenarist filma, Vladimir Tagić je radio na izvrsnim serijama koje su izazvale pažnju i dobile potvrdu kvalitete u celoj regiji, pa i šire. Naravno da tako snažna autorska osobnost i njegov debitantski film izaziva iščekivanja i publike i kritike. Uz to, priča je vrlo lična i dirljiva. Vlada je do boli, iskreno i s puno ljubavi rastvorio odnos sa svojim pokojnim ocem. S blagim autoironijskim odmakom modifikuje stvarnu priču, sažima je i prilagođava mediju. Nije lako izneti tako intiman odnos, nabijen emocijama, a bez patetike. Ono što je već bilo upisano u scenariju, Vlada je vešto pretočio u film. Nedavno sam čula da je značajan deo redateljskog talenta odabrati tačan cast. To kako Andrija Kuzmanović nosi na svojim leđima ceo film i svog filmskog oca (bukvalno nosi) Nikolu Pejakovića, je fascinantno. Ne znam i ne mogu zamisliti druga dva glumca koja bi tako istinito, jednostavno, bolno, a istovremeno nenametljivo duhovito izgradili tako komplikovan odnos.

• Takođe se pojavljujete i u filmu Kako je ovde tako zeleno Nikole Ležaića gde ponovo sarađujete sa njim nakon njegovog debi filma Tilva Roš. Kažite nam nešto više o tome…

Film Nikole Ležaića Kako je ovde tako zeleno selekovan je za program U fokusu. To je selekcija zapaženih filmskih ostvarenja koja su prethodno prikazana i prepoznata na međunarodnim i domaćim festivalima. Film je imao premijeru na festivalu u Karlovim Varima, a potom je u Puli osvojio nagradu za najbolji film, kameru i mušku ulogu. U Trebinju je ponovno najbolji film i ponovno Aleksandar Pavlović najbolja kamera. Osim što je ovo divan film, mislim i daje jako važan na ovom našem prostoru. Govori o roditeljstvu, porodici, pripadnosti. Govori o prošlosti, kako se nosimo s njom i kako obeležava našu sadašnjost. To je autobiografska Ležina priča. Priča o mladom reditelju iz Beograda. Njegova porodica odlučuje ispuniti poslednju želju bake Pere, te njene kosti prebaciti u Dalmatinsku zagoru, odakle potiče, ali je tokom rata, za vreme Oluje izbegla u Srbiju. Film je istovremeno setan i duhovit i suptilno navodi gledatelje na autorefleksiju.

• Sva tri filma u kojima igrate na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu već se izdvajaju po pažnji publike i kritike. Da li ste već tokom snimanja mogli da naslutite da radite na projektima koji će imati ovakav odziv – i da li vašem mišljenju postoji zajednički imenitelj njihovog uspeha?

Znala sam da ulazim u projekte s kvalitetnim scenariom, zanimljivim rediteljima, izvrsnim partnerima, posvećenim producentima (što je i te kako važno), biranim autorskim timom. Ja sam, lično, uživala radeći na ovim projektima. Sve su to predispozicije za uspeh filma, ali nisu garancija. Nikad ne znaš kako će film funkcionisati s publikom. Naša prva publika su selektori festivala. Sam ulazak ovih filmova na ovako značajan festival kao što je Sarajevo Film Festival, nam je veliko priznanje i snažan vetar u leđa filmu.

• Vaš rad u filmovima kao što su Sigurno mjesto i Nakon ljeta donosi likove koji su, iako duboko lični, povezani s velikim društvenim pitanjima. Kako pristupate ovoj vrsti angažovanih uloga? Da li je teško balansirati između lične emocionalnosti i društvene odgovornosti?

Mislim da svaka intimna drama pojedinca, dobro ispričana, donosi sa sobom i važna pitanja o društvu i svetu u kojem živimo. Da li je to pitanje mentalnog zdravlja; samohrane majke koja mora osigurati egzistenciju sebi i odraslom sinu s posebnim potrebama; sredovečne žene u krizi identiteta, u procepu prava na intimne izbore i slike majke nametnute socijalnim nasleđem; bivše supruge i sina samoživa, smrtno bolesna osobenjaka, koji se suočavaju s nefunkcionalnošću zdravstvenog sistema; porodice koja ima obavezu ispuniti poslednje volju svoje majke i bake da se njene kosti vrate i sahrane u njenu rodnu grudu s koje je bežala u strahu za sopstveni život i živote svojih bližnjih… Naravno da me takve priče i takva lica privlače. Naravno da se kroz proces o tome intenzivno razgovara. Razotkrivamo upisana pitanja, upisujemo nova, dogovaramo nijanse, nameću se odgovori, kreira stav koji bi trebao doprineti do gledaoca… Ali ne možeš igrati društvenu odgovornost ili igrati postavljanje pitanja. I nema tu balansiranja. Uvek i jedino pokušavam biti/igrati stvarnu, živu osobu.

• Vaš dosadašnji izuzetno bogat pozorišni, i filmski, opus odlikuje posvećenost, nijansiranost i čvrsta emocionalna osnova u svakom liku kojeg igrate. Kada osetite da ste pronašli istinu svog lika – je li to u tekstu, na probi, ili tek pred kamerama?

To se gradi malo po malo, kroz sve faze rada, kroz interakciju sa svim saradnicima. Šta god se tiče moje uloge, šta god je gradi, u sve se petljam, predlažem, slušam. Svaki mi je segment bitan. Potrebna mi je aktivna saradnju, neizmerno je cenim i poštujem. Sve se polako sleže, razbuktava na probama, s partnerima, u prostoru. Taj eros stvaranja prisutan je od početka i donosi mi mala, ali bitna otkrića. Ponekad iznenadne bljeskove i uvide. Ponekad neplanirane instiktivne, ali tačne akcije. Dakle, kod mene, iznutra, nema nekog velikog praska i iznenadne masivne spoznaje. Takva priprema mi učvrščuje veru u sopstvene odabire, osigurava samopouzdanje, daje fleksibilnost, mogućnost brze prilagodbe i osigurava uživanje tokom celog procesa.

Foto: IMDb, Naked, Aleksa Radunović, hnk-split.hr