Piši k’o nekad dva, tri reda…

Foto: Mladen Sekulić

Ima li ga, pita me baba. Nema, baba, ko zna gde si ti to strpala… Pogledaj još jednom, bio je tu. Kada…? Prošle godine. Prošle go…? Mislim, baba, stvarno – godinu dana nisi merila pritisak?! Nisam, nije mi trebalo. A sad ti treba? Treba mi. Što, je l’ nisi dobro? Dobro sam, nego imam u toj torbici od pritiska kutiju aspirina, pa da mi ne propadne.

I tako ja se propinjem na stolici, u polulevitirajućem položaju, baba me kao čuva da ne padnem, ne zna se ko se za koga tu više pridržava, da l’ ja za ormar il’ baba za mene, bojim se, strmeknuću se odozgo, pravo na babu, pašće joj pritisak momentalno…

Idi ti, nano, pristavi nam po jednu, a ja ću ovde još da potražim – kažem joj. Smeš li sama, pita me. Jok i ne smem. Sigurno? Sigurno. Krajnje nevoljno odlazi u kuhinju dok ja nastavljam da preturam. Gurnem ruku duboko i među nekom starom posteljinom napipam nešto. Šuškavo. Hartijano. Eto gde baba šteka lovu, pomislim. Izvučem – vidim – koverta. I to poveća. I miriše. Na bebi sapun i lavandu. Otvorim, i imam šta i da vidim. Pismo. Ljubavno. Za moju mamu. Ni manje ni više nego za moju mamu.

Sram te bilo, rekla je Gaga. Takve se stvari ne diraju. I ne čitaju. To je život tvoje majke. Pa šta..? Ti kao ne bi pročitala da si na mom mestu…? Zanimalo me je. I tebe bi, ne pravi se fina, znamo se. Uostalom, pogledaj datum. Pisano kad sam ja imala godinu dana.

Možda je prijatelj – upita Gaga. Prijatelj? Koji to prijatelj leži u mraku i očaran, razmišlja o svim divnim zajedničkim trenucima…? Imaš li ti takve prijatelje? Nemam, reče Gaga. Ali bih rado imala. Bar jednog. Ja nikad nisam dobila ljubavno pismo, znaš li, Dubravka. I platila bi’ da može neko da mi napiše. Bar jednom. Jedno. Malo. Je l’ da…? I ja bi. Al’ nema ko da piše.

Danas niko ne piše ljubavna pisma. Ma, nikakva pisma. Niko ne šalje razglednice. Samo mejlove i esemesove. Kad otvorim sanduče, zatrpaju me reklame, računi, nekad i neka plava koverta. Ali pisama nema i nema nikog da mi se obrati sa Draga. Poštovana – to da. Uvažena – i te kako. Ali sa draga – niko. Ma ni kurtoazije radi. K’o da se ne valja.

Blago njoj – uzdiše Gaga. Pročitaj mi još jednom onaj deo. Koji? Onaj kad joj kaže kako je očaran njom. Ček’ da nađem… Aha… Evo ga… „Očaran tvojim korakom, pogledom, željan sam te ostao…“ Ih, brate, kakav kardio – odmahnu Gaga. Pa što se nije udala za njega? Kako što, pa zato što je bila udata za mog tatu. A to, da… tatu… zaboravila sam. Meni neko tako da sroči jedno „očarano“,ostavila bi’ stotinu tata. To ti samo tako misliš – kažem. Kad bi se sad i pojavio neko – pobegla bi brže bolje, ja te bar znam, Karenjina.

Ali, svejedno, lepo je. Koja ne bi pala na to? Zaboravila sam kako to izgleda. Kad čekaš poštara. Poslednji put sam čekala poštara kad sam poručila neke službene glasnike pouzećem. I tad sam se radovala kad je pozvonio. A zamisli tek kako je kad ti stigne pismo, pravo pismo, rukom pisano, mastiljavo… Nema te žene koja bi ostala ravnodušna na ljubavna pisma.

Da smo pametne, agenciju za pisanje da otvorimo, pare bi namlatile. Stvarno, a kome da pišemo? Ko naruči. I ko plati. Znaš li ti, Dubravka, koliko njih ima što bi i dan danas pisali i imaju kome ali ne znaju šta… Onaj moj zna samo tiket da popuni. I čudi ga kad mene vidi da pišem. Od mog dnevnika misli da je sveska s receptima. Eto koliko ga zanima.

Možeš li da mi napišeš jedno…? Kome? Ti meni. Al’ da ne bude od tebe, nego izmisli nekog i pošalji kad budeš išla na more. Pošalji mi na kućnu adresu. Al’ na kućnu kućnu, a ne kod mame. Da vidi i onaj moj, pa neka umre od muke. Nek’ se zamisli malo, u inat.

Al’ lepo neko pismo da napišeš, nemoj da bude nabacano, nemoj mi neke ludorije nadrealne, nego onako, pitko, ljudski, da se razume – on me voli, a zna da nema nade. Ali voleće me do kraja života. Šta me gledaš…? Moram malo da bacim žišku, onaj moj ti se potpuno uspavao.

U pravu je, razmišljam kasnije. Da se ja pitam, svaka žena treba da dobije takvo jedno pismo. Bar jednom u godini dana. Ma jednom u pet godina. Jednom u ikad. I ne da ga krije kod babe u ormaru, nego brale da ga urami pa na zid da stavi. Da se pohvali. Svi da čitaju i svi da vide. Muž, svekrva i pobočni srodnici.

Al’ sigurno ćeš da mi napišeš…? – pita me Gaga na vratima. Hoću. I da bude turbo jako? Drugačije ti ne umem. Ajd’ onda, čujemo se. Čujemo se. Sedam za sto. „Draga Dudo…“ – pišem. „…očaran tvojim pogledom, željan sam te ostao…“ Vlada ulazi. Opet prepisuješ one tvoje recepte…? – pita. Opet, kažem.

Opet.

Pišite Dudi na [email protected]!