Armija dobrih ljudi

Foto: Aleksandra i Branislav Coka Ostojić

Elementarne nepogode se ne mogu sprečiti ali se može za njih adekvatno spremiti da bi se nesreće predupredile i umanjile. Užasno me nervira što se stalno bavimo posledicama u ovoj našoj zemlji. To samo glupi ljudi rade.

Mnogo mi je žao ljudi koji su zbog toga izgubili živote na najstravičniji mogući način, svesno odlažeći u smrt, dok sekunde traju k’o godine. Žao mi je i svih ostalih žrtava poplave koji su u trenutku izgubili svoje domove i sve što su u životu stekli. Ipak, trebalo bi da budu srećni jer su sačuvali ono najvrednije. Život. U poređenju sa tim, sve drugo gubi na vrednosti.

I kako to obično biva, koliko vredi život i šta je najvrednije u njemu, setimo se tek kad se desi neka velika nesreća.

A život je samo tren i ništa drugo. Samo ovaj trenutak koji živimo u vremenu sadašnjem. Prošlost je davno otišla. Ostalo je samo par lepih uspomena i nešto iskustva. Budućnost ne postoji. Sem vremena koje je potrebno da nogu u iskoraku spustimo na zemlju. I ništa drugo nema važnost sem onoga što se dešava sada. Ne postoji materijalna vrednost sem onoga što nosimo na sebi, a dovoljno nam je da preživimo dan.

Istinska vrednost čoveka sazdana je u njegovom duhovnom biću. Čovek vredi onoliko koliko mu je razvijena socijalna svest i emocionalna inteligencija.

Sve drugo se briše.

Živeti svesno u trenutku sadašnjem znači živeti u skladu sa istinom i principima fleksibilno prilagođenim zahtevima situacije u kojoj se neposredno nalazimo. Ovakav način života daje nam slobodu jer nas svesno oslobađa tiranski nametnutih pravila, koji uopšte ne moraju da odgovaraju situaciji u kojoj se nalazimo.

Onaj ko odluči da živi u sadašnjosti mora da ostavi svoju prošlost iza sebe. Kada napusti prošlost, budućnost takođe nestaje. Šta ostaje? Samo aktuelni trenutak, sadašnjost! Živeti ovde i sada znači da smo u mogućnosti da se otarasimo tereta vremena i patnje.

Kako bode oči odsustvo socijalne i emocionalne inteligencije kod ljudi ovih dana! Isplivali su na površinu, sa svom drugom prljavštinom. Mada, gora im kazna od toga ne treba u životu. Onaj ko nema milosti u svom srcu, ima najgoru vrstu srčanog oboljenja.

Jer nema većeg životnog zadovoljstva i duhovnog ispunjenja od pružanja pomoći onome kome je preko potrebna.

Suviše često potcenjujemo moć nežnog dodira, toplog osmeha, lepe reči, iskrenog saosećanja ili nekog drugog malog čina pažnje, prenebregavajući činjenicu da nam baš te, naizgled, usputne sitnice mogu promeniti život na bolje u samo jednom trenu.

Nekad je dovoljan intermeco i potpuni stranac, spreman da nas sasluša, u nama bitnom trenutku, da ostane upamćen u našem životu zauvek. Nikada se ne zaboravlja lice čoveka koji nam je pružio ruku kada nam je bilo preko potrebno.

Usredsređena brižnost kojom pokazujemo da nam je stalo do nekog može da donese ogromnu sreću i zadovoljstvo u naš život i duboko, celovito ispunjenje duše. Kada pokažemo da nam je stalo do nekog, to znači da se predajemo najčistijem aspektu davanja i kasnijeg posledičnog primanja sreće i zadovoljstva, koje prirodno nastaje usled toga.

Kada smo aktivno uključeni u vođenje brige o nekom, sa velikom posvećenošću i brižnošću, rad koji uložimo u vođenje računa o tuđim potrebama može da se pretvori u božansku službu, naročito kada prisvojimo plemeniti osećaj zahvalnosti za pokazanu spremnost i sposobnost da pomognemo u nevolji.

Ovaj božanstveni proces najočevidniji je u očima majke punim sjaja, dok brine o svom detetu. U tom blistavom trenutku razvija se mnoštvo procesa koji se nadgrađuju međusobno. A početni je uvek brižnost. Iz nje nastaju ljubav, radost, zahvalnost i emotivno ispunjenje obe strane.

Brižnost se ponekad može pokazati na najjednostaviji mogući način. Znalačkim osmehom ili malim činom pažnje. Biti brižan znači biti otvorenog srca. Toliko da smo u mogućnosti da prenosimo ljubav pogledom, sasvim bezuslovno, čak i potpunim strancima.

Ovo ne spada u neverbalnu komunikaciju ili neprincipijelno korišćenje povoljnih prilika radi ostvarivanja sopstvenih, sebičnih interesa i ciljeva, već osećaj prepoznavanja božanstva, humanosti i čovečnosti u našem ljudskom biću koje ne košta ama baš ništa.

Briga o ljudima u nevolji može da bude veći izazov od bilo čega jer zahteva dublji korak ka poštovanju i veću sabranost. Kada ljudi u nesreći nisu u stanju da se brinu sami o sebi, njihova ranjivost može da aktivira do tad nepoznate osećaje u nama.

Spremnost da budemo ljubazni i brižni otvara duboko u nama deo nas kojim čeznemo da budemo potrebni i na usluzi.

Umesto da ignorišemo potrebe unesrećenih, njihovu patnju možemo da iskoristimo kao priliku da im budemo na usluzi, ukazujući im brižnost i stavljajući našu ljubav i druge kapacitete u dobre svrhe.

Naoružajmo se ranjivošću. Osvrnimo se oko sebe. Pogledajmo i oslušnimo kome bi dobrodošla naša brižnost. Neka patnja drugih iznese najbolje u nama.

Budimo dobri, nežni, srdačni, plemeniti, ljubazni, osećajni i saosećajni kad god je moguće. Jer uvek je moguće.

Nikada ne možemo biti previše dobri prema nekome jer nikada ne znamo koliko brzo može da bude suviše kasno.

Vreme je da pokažemo koliko smo dobri, brižni i saosećajni. Vreme je da prestanemo da krivimo druge, preuzmemo odgovornost i krenemo u promene. Vreme je da pokažemo svoje pravo, najbolje, istinsko lice. Jer ovom našem svetu potrebna nova vrsta vojske – vojska dobrih ljudi.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.