Say cheese…!

Foto: Mladen Sekulić

Sedim u parku. Beba se upravo dvestatridesetosmi put spušta niz tobogan. Vidi, mama, gledaj meeee…! Ne gledaaaaš… Mamaaaaa…. Gledam – kažem po dvestatridesetosmi put. Na klupi do mene sede dve klinke. Petnaest godina u vr’ glave. Teksas šorts, majičice na bretele, bele starke – klasika. Slikaju se mobilnim telefonom. Ama, ubiše se od slikanja.

Škljocnu, pa pogledaju, škljocnu, pa pogledaju. ’’Tu da si odma’ obrisala, vidi me na šta ličim, kao grob… Što…? Baš si hit. Vidi mene… Ajmo ponovo… Čekaj, nisam se namestila… Nema veze, misliće da je spontano…’’ I sve tako.

U stvari, to više nije škljocanje. Škljocali smo se mi pre dvadeset godina, kada su bili oni filmovi s tridesetišest snimaka. Ova današnja omladina klikće. Klik. Klik. Klik.

Nekad je slikanje stvarno bilo luksuz. Znalo se, brate, kad se slika – za Novu godinu, za rođendan, kasnije na moru kad te posade na magarca ili sa sombrerom, za prvi dan škole i ajd’ zdravo. Doteraš se, namestiš, sedneš – ptičicaaaaa…! Pa kad se razvije film – onda vidiš kako si ispao i na šta ličiš. I nije bilo brisanja slika. Tako je, kako je. I čitav život je mog’o da stane u jedan album. Ajd’ nek’ su i dva.

Sad, svi imamo slika za hard od pet giga. A albuma nigde. Ne sećam se kad sam poslednji put držala u ruci fotografiju. Pravu fotografiju. Baš se ne sećam. Kanim se evo dve godine da napravim neki best of pa da odem da ih sve razvijem i poslažem redom u album, da ne držim više slike u kutijama od cipela.

Volim stare fotografije. Kad odem kod bake, svaki put se uvalim u fotelju, uzmem one njene albume, pa krenem ispočetka. I svaki put se iznova iznenadim kako je baka bila lepa i mlada a deda visok i zgodan. Posle je došla moja mama, pa moj tata, pa ja. E da mi je samo da nađem tog fotografa koji me je slikao…? Kaže baka da su mu dobro platili, pogodili su se bogami za lepu svotu, ali je on došao s neke svadbe, tamo bio malo poteg’o i upropastio se načisto.

Stavila me baka na neko ćebe, kao ja se igram a on da me slika. Prosuli oko mene igračaka, da dočaraju atmosferu, valjda, ali slaba vajda – meni se prispavalo, krenula da trljam oči, nisam bila za nekog poziranja, a on rad da što pre otalja posao, slikao je više onog plišanog medveda nego mene, a i na ono malo slika više sam ličila na punoglavca nego na bebu – i tako – propade mi buk.

Posle je tata kupio ’’pravi’’ aparat. Deda je navijao da se uzme ruski Zenit, a tata u inat njemu, kupio Minoltu. Zamalo pa incident. Baka nam je posle pričala – da tog dana Makabi nije uzeo kup šampiona u Pioniru – pobili bi se k’o dva ovna na brvnu. Ovako, tata je hteo na utakmicu, a deda je imao karte, te su nekako prešli preko tog Zenita. Posle je došao Polaroid, pa Canon, pa Nikon. Deda nikada nije prežalio Zenit, ni svoju Lajku, i nije bilo sile da ga ubedimo da kupi digitalni aparat.

I dok sam ja slikala Bebu u svim mogućim situacijama i pozama, deda je samo odmahivao rukom. Fotografija je za njega bila ozbiljna stvar. Fotografisali su se vojnici. Generali. Državnici. Važni gosti. A ja našla da slikam Bebu u svim mogućim pozama. Beba na noši. Beba u hodalici. Beba kraj kreveta. Beba pod krevetom. Kao da mi je Beba silna neka mustra…? Sori, deda, meni jeste.

Izvinite, je l’ možete da nas slikate…? – priđe mi jedna. Mogu, što da ne mogu. Nameštaju se, al’ nikako se namestiti. Zabacuju kosu, puće usta, smeju se… Strpljiva sam kao što se uvek biva strpljiv s tuđom decom. Posle svakog mog klika dolaze da vide kako su ispale. Super ste, kažem ja. Stvarno…? Ekstraaaa… Može jedna na klackalici…? Može. Jao, mnogo vam hvala. A na ljuljašci…? Da niste malo velike za ljuljašku, mislim se.

Mama, zapomaže Beba s tobogana. Mamaaaaa….!!! Mo-li-m…? Vidi, mama, gledaj meeeeee. Gledam. Po dvestatridesetdeveti put. Gledam. Čekaj, pomislim. To je to. Želim da uhvatim taj pogled, taj osmeh. To ushićenje na vrhu tobogana. Bebooooo. Pčelicaaaaaaa. Pardon, ptičicaaaaaa….!

Pišite Dudi na [email protected]!