Ogledalo, ogledalce moje…

Foto: Mladen Sekulić

Gago, šta misliš…? Pantalone… Kako ti se čine…? Super su – kaže. Dobro, idem na kasu. To je to…? Nećeš da ih probaš…? Neću. Blago tebi kad možeš tako bez probe… Mogu. Moram. Otkako su me jednom zamalo zaključali u robnoj kući – imam… kako da kažem… mali problem s tim kabinama za presvlačenje.

U stvari, kad bolje razmislim – imam veliki problem s tim kabinama, ako me razumeš. Šta ti nije jasno…? Kabine su mesta na kojima žena treba da se oseća lepo, je li tako? Tako je. Zaštićeno? Tako je. Jer je tu nekako najranjivija.

I najlepša i najzgodnija u kabini posumnja u sebe. Tu se vidimo u pravom svetlu, prosto je nemoguće bilo šta sakriti. I zato, to nisu kabine za presvlačenje, to su prave minijaturne sobe za mučenje. Pokažu ti sve ono što ne želiš da vidiš. U deliću sekunde navučeš sve moguće komplekse.

Ako sam pre kabine i pomislila da sam zgodna, posle mislim samo kako da se što pre dokopam kuće, kauča, udobne trenerke i trista grama milke s lešnicima. Jer tridesetosam već odavno nije moj broj. Čak i ako probam neki ’’redovni’’ komad garderobe. A sačuvaj bože da moram da uđem u kupaći. Zlo i naopako, depresija zagarantovana. Ili bar bipolarni poremećaj. Gore tridesetšest, dole četr’esdva.

I to nije kraj s kabinama. Kabine, osim što nas prikazuju u najgorem svetlu, testiraju i naše strpljenje. Jer, kao prvo – uvek je gužva. Što je radnja bolja – to više čekaš u redu na slobodnu kabinu. Ukoliko je, kojim slučajem, rasprodaja – slobodno podesi mobilni na štedljivi režim i kreni da igraš enerdži brds, stići ćeš na red taman kad sedmi put oboriš rekord.

A onda – te kabine su pre – premale. Teško da uspevam da se okrenem u njima. Da nisu fiksirane – imam utisak da bi’ srušila bar tri četiri. Treće – možeš da uneseš maksimum šest artikala. Sori, ali ja ne mogu da se svedem na šest artikala. Šesnaest i nekako, ali šest…?! A i uhvati me neka nervoza, ne znam kako da ti objasnim. Ako je umesto vrata zavesa – uvek mi se čini da će neko da proviri dok se presvlačim.

A tek ogledala u njima – o, ta ogledala, mogu da se opkladim da umanjuju. Kako je moguće da mi tamo nešto tako dobro stoji, raspametim se od sreće, kupim, dođem kući i…hm…to više nije to…? I niko me ne može ubediti da iza tih ogledala ne stoji neka kamerica koja sve snima. Godinama živim u konstantnom strahu kako će moji kompromitujući snimci iz kabine jednog dana osvanuti na društvenim mrežama. A znaš one filmove gde se u istražnom postupku koriste dupla ogledala – e tako se sve i meni čini da u svakoj kabini s druge strane sedi neko i snima svaki pokret. Umišljaš, reče Gaga. Nisu svi voajeri. Koga je stvarno briga kako izgledamo u gaćama?

Oooo, ne možeš tako, Dragana… Kako – koga je briga? Pa mene je briga, i te kako me je briga. Kad uđem tamo, pa se skinem, pa bljesne salce pod onim neonom, celulit kipi, vene na sve strane, vidim što nikad na sebi videla nisam… i te kako se zabrinem. Malo li je što ja moram da gledam, zamisli tek da me ona kamera odozgo snimi…?

Ti si bolesna, znaš…? Nisam. Samo sam oprezna. Uostalom, zaboravila si onu bruku od pre neku godinu, kad su na onom forumu osvanule slike žena, sve su ih tako slikali krišom da ne znaju…

Ti i tvoje teorije zavere, reče Gaga. Teorija – ne teorija – neću da razmišljam. E zato ti ja lepo kupim pa probam kod svoje kuće. Pa ako ne valja – odem i vratim, zamenim. Dok je zakona o zaštiti potrošača, mogu da menjam do mile volje. Jeste da se malo našetam ali barem neću završiti na forumu.

Gaga se zagleda u plafon. To nisu kamere, to je protivpožarni alarm – reče na kraju. A-ha. Otkud ti znaš, da ga nisi ti postavljala…? Možda izgleda kao protivpožarni alarm, ali sigurna sam da unutra ima neka mala kamerica koja samo snima… Dušo – prekide me Gaga – ti si baš gledala Džejms Bonda kad si bila mala, a…?

Pssst…! Evo je l’ čuješ kako zuji…? Sad nas zumira, uvuci taj stomak, Mis Manipeni – ako će da nas okače, da bar ličimo na nešto. Helou, ti gore..?! Maj nejm is Alapaca. Duda Alapaca.

Pišite Dudi na [email protected]!