I ne diraj tatine singlice

Foto: Mladen Sekulić

Eeee, da mi je neko rekao da ću da se potucam od nemila do nedraga, dok moje rođeno dete sopstvenu kuću izvrće naglavačke – ne bi’ verovala – rekla je Gaga i teško uzdahnula. Nemoj tako, Gagili. Nisi ni kod nemila ni kod nedraga. Kod mene si i bićeš tu dok ne pozove i kaže da se žurka završila i da možeš da se vratiš kući. Uostalom, nemoj sad da mi se tu ’vataš za glavu – sama si joj obećala. Ako prođe odličnim, pravi kućnu žurku za ceo razred. Jesam, obećala sam. Ali ko je mogao i da pomisli da će mala veštica na kraju stvarno da prođe odličnim…?! Mogla sam i helikopter da joj obećam, znaš da nisam ozbiljno mislila. Ozbiljno, neozbiljno, nema tu šta. Sedi i nemoj da se nerviraš. Svi smo prošli kućne žurke, pa mora i ona. Uostalom, šta loše može da se desi…?

Stvarno – šta može loše da se desi? Ostavila sam dvadeset petnaestogodišnjaka same kod kuće i ti me sad pitaš – šta može da se desi? A šta NE može da se desi? Kao da ti nisi imala petnaest godina? Kao da JA nisam imala petnaest godina??? O, Bože, sama sam kriva… trebalo je o tome da mislim ranije… nikako nije smela da pravi žurku. Ni-ka-ko. Ja sam kriva za sve. Ja sam kriva. Kriva sam. Ja.

Ok, budimo realni. Obećala si sve i svja ako prođe odličnim. Mala je nagurala na četiri zarez pedesetdva i nije se imalo kud. Ako obećaš pa slažeš – daješ joj loš primer. Ovako – ćuti, šta bude – biće. Mislim, neće biti ništa, ne znam što se toliko nerviraš. To su deca. To nisu deca – dočeka spremno Gaga. Jesi l’ ti skoro videla negde dete od metar i devedeset? Samo kad se poizuvaju zauzmu pola predsoblja. Broj cipela u proseku četrdeset dva. Možda imaju petnaest godina – ali deca nisu. Šta su…? Ne znam ni ja. Nešto između, ni tamo ni ovamo. Ali, veruj mi katikažem – deca nisu.

Dobro, čega te onda strah? Šta će ta deca-nisu da ti urade od kuće? Jesi li sklonila dragocenosti? Kako to misliš – dragocenosti? Pa tako lepo – pošto znamo da nemate para u kući, kad kažem dragocenosti – mislim baš dragocenosti. Ono što ti je drago, što ne želiš da strada.

Onaj bečki servis za kafu, češki kristal, seregrafija Miće Popovića, Larusova enciklopedija… Mislim, sklonila si to, jesi… Nisam – reče Gaga i lupi se po sred čela. A parfeme? Kozmetiku? Alkohol..? Alkohol moraš skloniti. Kako – liker nije alkohol. Liker je, draga moja, najgori alkohol. Koliko smo se puta nagrdile od orahovca… Gramofon si sklonila, je l’ da..? Gramo…?! Ako samo pipnu gramofon – Bogdan će me u top strpati, znaš koliko ga čuva, ne da nikom ni blizu da mu priđe, da slučajno neko ne upropasti njegove singlice. Ajoj, kako sam glupa… ja urolala tepih, kao da ne isprosipaju deca sok… na pamet mi nije palo ovo drugo… Sad ću da je zovem…

Ne javlja se. Zašto se ne javlja…? Ko zna šta se sad tamo dešava…? A, da zovnem ja policiju, a…? Kako – nemoj policiju, rano je. A komšinica…? Da ode kao da ih obiđe…? Pa jeste, znam i ja da ne ide. Ma, da… dobra su to deca… neće ništa napraviti… Neće. A sećaš se kad smo mi… Kako se ne sećaš… znaš kad je Neda pravila žurke, petkom posle škole, čim njeni odu na vikendicu u Vranić, sećaš se kako su dečaci probavali brushaltere od njene mame… Ih, sad baš preteruješ… Kako to misliš – da li sam sklonila moje bruseve…? Pa u sobi su… Spavaćoj… Nisam zaključala… Uostalom, šta bi oni u mojoj spa…? E, sad ću da je zovem pa šta bude…!

Koliko je sati? Deset…? Tek? Idem kući. Ne mogu više. Ni sekunde jedne. Idem samo da provirim kakva je situacija, pa ću se vratiti, neću ništa da im smetam, samo da virnem je l’ sve ok.

Nemoj – smirujem je. Stani. Sad je kasno, nema virkanja. Sedi. Ovo je prva žurka, i bože zdravlja, biće ih još stotinu. Samo da su živi i zdravi. Neće se ništa loše desiti, pametna su to deca, nisu k’o mi, veruj mi. Mi ništa nismo znali pa smo hteli sve i da probamo. Oni znaju. Obavešteni su. Kako – kako? Moram li baš sve da ti crtam..? Ali bruseve je trebalo da skloniš. I dnevnike. Sklonila si dnevnike? Nisi..? Dobro. To što smo mi čitali dnevnike Nedine mame, ne znači da će i oni čitati tvoje. Ali mislim, stvarno si debil, ženo. Ko još drži dnevnik po sred dnevne sobe…? Ako ga se dokopaju – propali smo. Sto nas voda neće oprati.

Pssssst, zvoni… Halo…? Halo, Mrvice, jes’ to ti, sine…? Mrvice…? Kako – ko je…? Majka tvoja. Maj-ka. Čuj što zovem…? Pa da vidim šta radite… Ništa…? Kako ništa…? Jeste gladni? Ostalo sendviča…? Pa kome sam ja spremala tolk’u hranu… Ko je rek’o da je dobra pita…? Milenko, nego šta, sunce moje, spremi mu i da ponese… Znam da ne možeš da pričaš…Slušate muziku…? Pa, lepo. A dokle ćete…? Mrvice…? Biću na vezi, ’ajde, požuri…

Sve je ok, šapuće Gaga i prekriva dlanom slušalicu. Jesam ti rekla…? Naravno da je sve ok. Bezveze smo paničile. Baš sam guska. Dobra su to deca. Mali Milenko pojeo ceo pleh gibanice. Ne znam gde mu staje, da ga vidiš, k’o grana, tri’es’ kila s krevetom. Ali dobro dete, vidi se, iz pristojne kuće, poznam mu majku. Ček’… Mrvice…? Halo…? Na vezi sam, ’ajde… Ode samo da promeni ploču… Našli Dip Parpl, ludilo… Stani malo… vrati… šta si rekla…? Diparpl – ponovi Gaga. Ne to, ono pre toga… Pola pleha…? Ceo pleh..? Ploču….? Plo….Ploču…?!
Mrviceeeeeeeeee….!

Pišite Dudi na [email protected]!