Kako sam od narkomana postao čovek

Pre petnaest godina pošao sam krivim putem i, što je još gore, za sobom povukao i svoga oca. Njega, nažalost, ne mogu vratiti, ali se zato svim silama borim da mojoj bolesnoj majci ublažim bol koji sam joj naneo

I najduži put počinje prvim korakom, kaže kineska poslovica, a moj teški životni put posut nesrećama počeo je pre petnaest godina i još ne vidim kraj mojim patnjama i patnjama svih meni dragih ljudi.
Nikoga ne optužujem osim sebe, dobrovoljno sedam na optuženičku klupu, sâm sam sebi i sudija, i advokat, i nepotkupljiva porota. Petnaest godina prošlo je od trena kada sam prvi put iz znatiželje popušio džoint, na brzinu i nespretno smotan. Dala mi ga je drugarica Ena, glavna devojka iz osmog razreda osnovne škole. Svi smo se otimali za mrvicu njene pažnje i kada sam najzad ušao u njen vidokrug, nipošto nisam hteo da ispadnem kreten koji, eto, iz kukavičluka, odbija ponuđeni džoint. Na kraju sam se ipak osramotio jer sam, onako omamljen, lupetao koješta i na kraju povratio na njene nove "adidaske". Stoga sam se svim žarom svojih petnaest pubertetlijskih godina trudio da sledeći put ispravim prvi loš utisak koji sam ostavio. Prilika mi se ukazala dva dana kasnije. Društvo se okupilo u parku, Ena mi je došapnula da je "puna kô brod", što znači da je negde nabavila travu, a ja sam istresao pola mesečnog džeparca da bih se na dogovorenom mestu pojavio noseći bocu konjaka, jer sam od iskusnijih drugara čuo da je to omiljeno piće obožavane Ene. Dotad nikad nisam probao konjak, a meni je pripala čast da povučem prvi gutljaj. Mislio sam da mi je plamen zahvatio utrobu. Pomislio sam na to da ću se opet osramotiti ako pokažem da mi je zlo od konjaka. Nekako sam progutao užasno piće jedva se suzdržavajući da ne povratim. Niko me ne bi oprao pred društvom, a šta bi tek Ena mislila o meni? Mlakonja, mlitavko, ko zna kakav bih nadimak dobio. Sledeći gutljaj iz flaše koja je kružila povukao sam pažljivije i progutao s manje dramatičnim posledicama. Onda je na red došao džoint. Ena je smotala debelu cigaru, potom je prva povukla dim, pa je džoint krenuo od usta do usta. Naravno, povukoh i ja muški. Mozak, već omamljen alkoholom, sada dopingovan marihuanom, očito je gubio funkciju. Izgubih tlo pod nogama. Lebdeo sam iznad sopstvenog tela osećajući da se ceo svet oko mene rasplinuo, rastegnuo do nemogućih dimenzija.

Brzo sam "napredovao"

Glava mi je bila prazna, nikakva sećanja, osećaj za vreme, postojanje, nikakva suvisla misao nije mi pala na pamet. Leteo sam i padao u ambis, osećao sam se bestelesno, bez stega Zemljine sile teže. Kako sam potpuno izgubio pojam o vremenu, ne znam kada sam došao kući. Majka me je čekala u dnevnoj sobi umotana u ćebe. Otac je odavno zaspao. Na prvi pogled bilo joj je jasno da sa mnom nije sve kako treba.
– Jesi li to pio, nesrećni sine? Gde si dosad, znaš li koja su doba? – mamin uznemireni glas bubnjao mi je u glavi i odbijao se kao eho. To mi je odjednom bilo baš smešno. Počeh da se smejem i nikako nisam mogao da prestanem. Što me je ona više ućutkivala, ja sam se sve više smejao. Na kraju mi prilepi dva šamara i otera me u krevet. Zaspao sam sanjajući neverovatne snove. Buđenje je bilo užasno. Hiljade strela probadalo mi je glavu, dnevna svetlost me je bolela. Spustih zavesu i vratih se u krevet. Nije mi palo na pamet da takav ustanem i krenem u školu. Tata i mama već su otišli na posao pa prespavah bez uznemiravanja ceo dan do kasnog popodneva. Pre nego što su roditelji došli kući, smogao sam snagu da se spremim i izađem napolje.
Potražio sam društvo na uobičajenom mestu. Naravno, bili su na okupu. Pogledasmo se saučesnički i razmenismo iskustva od sinoć uz preterivanja o zadovoljstvu koje smo doživeli, skrivajući jedni od drugih bedno buđenje i mamurluk na svojim bledim licima s dubokim crnim podočnjacima. Smatrali smo mlakonjama one koji se žale na posledice opijanja i drogiranja, pa to je kul, vrh, plafon! Eh, da nije tako bilo, možda bih se zaustavio na tim prvim pokušajima kada nas je sopstveno telo prirodno odvraćalo od zla zvanog droga. Ali srljamo protiv sebe samo da bismo bili deo lažnog miljea "važnih". Da, zaista smo se smatrali važnima, drugačijima, hrabrima. Mi smo bili društvo u čiji krug nije mogao da uđe svako, bili smo odabrani. Taj osećaj pripadnosti i lažne vrednosti donosio je u sledećim mesecima i godinama samo nevolje – sada sam svestan činjenice da je tako, a tada nisam bio. Da bih ostao u društvu, morao sam imati novca za "uletanje" prilikom kolektivnog prikupljanja sredstava za marihuanu koja nam je sve više bila potrebna. Ubrzo nam je taj užitak postao previše mlak, nedovoljan, pa počesmo da eksperimentišemo s raznim tabletama. Mislim da je Neša odnekud doneo tablu "artana". Nova droga, novi osećaj lebdenja, kratkog zadovoljstva, pa potreba za nečim jačim. Uskoro smo se kljukali svim i svačim, od "haldona" do lekova za Parkinsonovu bolest i epilepsiju, a često smo bili u prilici da se domognemo i "morfina".
To je bilo u periodu kada sam već pohađao srednju školu, zapravo kada je trebalo da idem na časove. Naravno da tako drogiran i u večnoj potrazi za nečim jačim nisam bio za učenje. Uskoro je usledilo isključenje iz škole zbog neopravdanih izostanaka. Verovali ili ne, moji roditelji su tek tada posumnjali da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu. Pokušavali su da razgovaraju sa mnom, bez optuživanja, da zajedno rešimo problem, a na kraju se svaki razgovor završavao tako što je majka plakala, otac pretio da će me obesiti za noge, a ja sve vreme nisam progovarao ni reč čekajući samo da prođe ta gnjavaža i da se što pre nađem s društvom uz, naravno, novu dozu opijata.
Jasno je kao dan da novca nisam imao: nisam radio, od roditelja nisam više dobijao džeparac, a potrebu za drogom osećao sam sve više. Počeo sam da izvlačim stvari iz kuće i da ih prodajem u bescenje. Prvo sam prodao mamin nakit, mislio sam da neće primetiti jer ga ionako nikad ne nosi. Potom je na red došao tatin sat koji je dobio od preduzeća za dvadeset godina vrednog rada, onda moja skijaška oprema koju mi je otac s teškom mukom kupio na kredit samo da se ne razlikujem od ostale dece koja idu na zimovanje. Muzička linija iz moje sobe, bicikl, odeća, posteljina, pa čak i moj papagaj zajedno s kavezom otišli su u zamenu za nekoliko "urokavanja", a sve to bio je tek početak.

Zatvorski dani

Pravi pakao počeo je prvim ubrizgavanjem heroina. Među nama narkomanima to je bio vrhunac inicijacije. Ko je na igli, na vrhu je. Zamislite takvo stremljenje, takav životni cilj?! Prvi put ubo sam se u venu kada mi je bilo osamnaest godina. Moji školski drugovi spremali su se za proslavu mature, a ja sam "maturirao" na drogeraškoj akademiji pronalazeći venu i dajući sebi prvi "šut". Kako sam se osećao? U početku, rasterećen od svih pritisaka, lebdeo sam na krilima droge, ali pad je bio strašan. Ni mesec dana posle prvog "šuta" postao sam diler, i to jedan od najokrutnijih u gradu. Morao sam, bio sam pravi zavisnik.
Od ranog jutra do kasne večeri mislio sam samo na jedno: kako da se domognem droge pa da se urokam. Sredstva nisam birao, počeo sam da kradem. Prvo sam upadao u apoteke, a onda sam postao specijalista za parking-satove. Na red dođoše i pljačke po stanovima. To smo radili udruženi u trojke. Dok je jedan čuvao stražu, dvojica su upadala u stanove ljudi koji su preko dana bili na poslu i, brzinom munje, pljačkala sve što stignu. Naravno, to nije moglo potrajati, uhvaćen sam usred pljačke i pritom su mi policajci u džepu našli kompletan pribor za drogiranje i dva grama heroina.
Zatvor, suđenje, presuda… četiri godine zatvora. Tada mi je bilo dvadeset godina. Kada su se vrata ćelije veličine dva sa dva zatvorila za mnom, pao sam u teški očaj. Možda sam se tek tog trenutka probudio iz narkomanskog sna koji je trajao pet dugih godina. Zatvor nije najgore što me je zadesilo, uskoro je nastupila teška apstinencijska kriza. Preživeo sam je "nasuvo". Sedam dana umirao sam od bolova. Mislio sam da će mi se sve kosti raspasti, padao sam u nesvest, budio se, povraćao, umirao od bolova u celom telu.
Posle tih sedam dana telo se smirilo, bolovi su uminuli, ali prokleti um žudeo je za drogom. Nije mi trebalo dugo da uđem u zatvorske šeme i da pronađem način da se opet počnem baviti dilovanjem za "velike bosove" unutar zatvorske ograde. Baveći se tim poslom, teško sam se zamerio nekim ljudima.
"Slučajno" sam naleteo na zašiljeni šrafciger, i tako šest puta. S teškim, po život opasnim povredama prebačen sam u zatvorsku bolnicu, u kojoj sam operisan i ostao bez dela slezine, povređenog želuca i pluća. Ni sam ne znam kako sam se izvukao s obzirom na činjenicu da sam već bio veoma slab usled života kakvim sam živeo. Tek što sam malo došao sebi nakon ranjavanja, čuo sam strašnu vest koja me je pokosila: moj otac, koji je godinama taložio u sebi sekiraciju zbog sina jedinca, posle mog ranjavanja u zatvoru odlučio je da se ubije. Moja sirota majka pronašla ga je na konopcu u kupatilu. Ostavio je oproštajno pismo u kojem majku moli da mu oprosti, a mene ni spomenuo nije. Ubijalo me je saznanje da sam kriv za očevu smrt, a on je samo želeo mirnu, dobru porodicu, sina kojim će se ponositi, s kojim će ići na utakmice, koga će oženiti i dočekati od njega unuke. Ništa od mene nije imao osim sekiracije i sramote.

Poželeo sam da se izlečim

Nisam više sebe mogao da podnesem, nisam više hteo da živim. Pao sam u tešku depresiju i pušten sam iz zatvora uz obavezu lečenja na psihijatrijskoj klinici. Meseci su bili potrebni da se, uz upornost mog dobrog doktora Smiljanića, izvučem iz depresivnog stanja u koje sam zapao. Kada je on procenio da sam spreman, ponudio mi je da nastavim lečenje u Centru za lečenje zavisnosti mladih. Uvek sam se grozio tih centara, među nama narkomanima to je bilo mesto kuda idu oni koji dotaknu dno. Odjednom mi je sinulo da sam upravo ja pravi kandidat za to, pa zar nisam na dnu? Šta je još trebalo da uradim od svog života pa da shvatim da sam potpuno uništio i svoj i živote svojih najmilijih. Otac je mrtav, a sirota majka obolela je od dijabetesa. Sama je, bolesna, ožalošćena, a gde sam ja sada kad sam joj potreban? Da, shvatio sam da je krajnje vreme da okrenem list i da počnem da se borim za svoj život. Najvažnije od svega jeste to što sam shvatio suštinu svega što sam pokušavao da ostvarim drogiranjem i koliko je ta moja težnja za prihvatanjem bila pogrešna i izopačena. Tražio sam na pogrešnom mestu, od pogrešnih ljudi, ono što sam mogao dobiti samo ispravnim životom, radom i sopstvenim trudom.
Iz bolnice sam otišao u Centar za odvikavanje, nisam hteo da rizikujem ni dan na slobodi da ne bih opet potražio staro društvo i pao u iskušenje da uzmem drogu. Naučio sam da ne verujem drugim narkomanima, ali, pre svega, da nikada ne verujem ni sebi. Zavisnost je teška, hronična bolest, zalečiva ali nikad potpuno izlečiva. Znao sam da sam još uvek psihički slab za spoljni svet. Bio mi je potreban mir i prijatno, ohrabrujuće okruženje koje će me stimulisati da budem čvrst u odluci da se ne vratim na stari put. Pripremio sam se na dug proces, nisam preko noći postao zavisnik, pa neću moći tako brzo ni da se izlečim.
U Centru sam upoznao mnoge mladiće čije su priče slične mojoj. Otvoreno smo razgovarali ne krijući jedni od drugih nijednu tajnu niti nepodopštinu iz svog narkomanskog života, zajedno smo analizirali takva ponašanja i dolazili do zajedničkih rešenja šta je dobro a šta nije. Na to su se svodili naši svakodnevni zajednički sastanci podrške. Uz diskretnu stručnu podršku psihologa, psihijatara i socijalnih radnika polako smo se uobličavali u ljudska bića. I mnogo smo radili. U sklopu Centra je farma sa svim pratećim sadržajima – od obrade zemlje do stočarstva, peradarstva, pravljenja raznih predmeta od pruća, male stolarske radionice u kojoj smo izrađivali alat, nameštaj, sve što nam je bilo potrebno na farmi. Ja sam uživao u tome da radim sa životinjama. Muzao sam krave, čistio štale, timario konje, hranio piliće, iako smo svi morali da se okušamo u svim poslovima na farmi. Prvi put u životu osećao sam se kao vredan član društva, koji svojim rukama nešto stvara, koji živi od svog rada. Polako sam se pripremao za samostalni život. Posle mnogo godina počeo sam da mislim o sebi kao o normalnom mladiću, s normalnim potrebama, o devojkama, o eventualnoj ženidbi, možda čak i deci. Želeo sam da moja majka dočeka da joj sin dođe s posla i spusti pred nju pošteno zarađenu platu.

Dobri doktor Smiljanić

Tri godine proveo sam u Centru za lečenje bolesti zavisnosti. Naučio sam svašta da radim, ali nisam stekao nikakvu diplomu. Po povratku kući, u civilizaciju, počeo je moj dugi put od šaltera do šaltera. Želeo sam, pre svega, da se zaposlim i da radim, da budem koristan član društva. Moja majka je primala minimalnu penziju, nedovoljnu za podmirenje osnovnih potreba i njenih lekova. Živeli smo na granici bede. Plakao sam od muke gledajući je kako se svakodnevno muči sa sve gorim simptomima teškog dijabetesa. Morao sam joj obezbediti lekove, posebnu, adekvatnu ishranu, a bio sam nemoćan. Za mene, lečenog narkomana i bivšeg robijaša s debelim dosijeom u policiji – jednostavno, nije bilo posla. Prokockao sam poverenje društva. U to vreme opet sam bio u iskušenju da se predam. Ne znam šta me je spaslo. Gotovo da nisam imao volju da se borim, činilo mi se da je za mene sve završeno, da sam sve životne kredite istrošio. Onda sam jednoga dana seo i trezne glave počeo razmišljati o tome šta zapravo umem da radim i šta bih mogao preduzeti za svoj spas i spas moje majke. Umeo sam da radim oko stoke i to sam voleo. Naučio sam da obrađujem zemlju, umeo sam da napravim korpu i nameštaj od pruća, kao i jednostavan nameštaj od drveta, pa čak i stolariju za kuću. Nije mi bio stran ni moleraj, dakle, svašta sam umeo da radim.
Potreban mi je bio podsticaj da započnem sopstveni mali biznis. Nisam znao kome da se obratim i setih se doktora Smiljanića. Jednom me je izvukao kada sam potonuo u najdublju depresiju, nadao sam se da će mi opet priteći, ovog puta u obliku konkretne materijalne pomoći koristeći svoje brojne veze u gradu.
I, zaista, dobri doktor shvatio je moju situaciju i obećao mi pomoć. Uskoro me je pozvao i rekao mi da se javim u Zemljoradničku zadrugu na probni rad. Njegov dobar prijatelj, direktor Stanković, pristao je da me primi. Sav srećan, krenuo sam prvog jutra na pošten posao. Radio sam svašta: od čišćenja staja, rukovanja muznim aparatima, do čišćenja prostorija. Izdržao sam mesec dana bez ijedne reči prigovora mojih nadređenih koji su me budno pratili. Dobio sam prvu platu. Minimalnu, smešnu u odnosu na ono što sam svojevremeno zarađivao kao diler, ali čistu i pošteno zarađenu. Doneo sam koverat majci i predao joj ga u ruke. Plakala je dok me je ljubila, zahvalna Bogu što se vratio njen zabludeli sin.

*

Moj oporavak još traje. Na dobrom sam putu da počnem živeti kao normalan čovek. Majka je bolje, srećnija je i veselija. Ponosno me ispraća na posao. Sada imam malu preduzetničku firmu i dvojicu zaposlenih. Bavimo se molerajem, postavljanjem laminata, sitnim kućnim popravkama. Lepo zarađujem i mnogo radim. Ako me pitate mislim li na drogu, ne želim da vam lažem. Svakog dana mislim i svakog dana tražim nove rezerve snage u sebi da se izborim sa svojim demonom.
U moj život ušla je i jedna devojka. Oprezan sam i ne prepuštam se odmah celim srcem jer se plašim razočarenja, ali, polako, videću šta život nosi. Nadam se najboljem.