Skupo sam platio slepo poverenje

Peđa i ja odrasli smo u istom naselju… Doduše, on iza visoke ograde od kovanog gvožđa, a ja među svetinom, u naselju prepunom baraka… Otac mu je bio poznati “biznismen” kome je dobro išlo čime god da se bavio. A pominjali su ga u različitim kontekstima… Veličina zamka u kojem su živeli nekako je upućivala na mutne poslove…

Ne sećam se više ko je prvi predložio Peđinu i moju poslovnu saradnju. Znam da je njemu bila potrebna praksa u menadžmentu jer ga je diplomirao, a meni klijentela iz njegovih krugova i već posle početne ideje započeli smo konkretne poslove.
– Ulažemo pola-pola, zaradu delimo po istom principu, ti radiš, a ja brinem o svemu ostalom: o računima, klijenteli, nabavkama, prihodima, rashodima… Prostor u centru iznajmićemo od mog oca, trenutno je prazan – rekao je Peđa bez uvijanja. I ja sam bio čovek od akcije pa mi je prijalo “prelaženje na stvar”. Bilo mi je dvadeset tri godine, u međuvremenu sam stekao sedam godina frizerskog iskustva i nisam imao ni dinar u džepu. Dosadilo mi je… Sada kada mi se konačno pružila prilika da materijalizujem višegodišnju praksu, tresao sam se od uzbuđenja. Konačno je vreme da pokažem znanje stečeno praksom u salonu majstorice Božane, poznate gradske frizerke koja mi je pokazala tajne zanata. Ipak, dok sam učio, nekako sam mogao da podnesem besparicu, iako mi je beznađe kljucalo u potiljku podsećajući me na to da ni od koga ništa ne mogu da očekujem ako sam ne zavrnem rukave, ali sada mi je svega bilo preko glave…
Jedva sam čekao da okrenem nov list. Očevo pijanstvo nisam mogao više da podnesem… O nezaposlenom i nezainteresovanom bratu tridesetogodišnjaku da i ne pričam. Ipak, kad god bih otišao na majčin grob da odnesem sveže ruže, imena oca i brata pored mog ispisana na mermernoj ploči podsećala su me na to da su oni i dalje moja jedina porodica i činilo se da sam jedino ja sposoban da nas izvučem iz problema u koje smo zapali. Majka od mene, pre nego što je umrla, nikada nije očekivala da se zavetujem, ali me je njen pogled zadužio…
Nije mi vredelo da radim za mizernu platu za drugog, nisam tako mogao da rešim goruće probleme u životu. Bio sam mlad i anoniman da bih zahtevao više. U sopstveni salon nisam imao šta da uložim, a onda se pojavio Peđa…

Peđin predlog

Odrasli smo u istom naselju… Doduše, on iza visoke ograde od kovanog gvožđa, a ja među svetinom, u naselju prepunom baraka… Njegovi se nisu mešali s običnim smrtnicima, a mi, deca, znali smo Peđu iz škole jer je i on birao društvo slično sebi. Otac mu je bio poznati “biznismen” kome je dobro išlo čime god da se bavio. A pominjali su ga u različitim kontekstima… Veličina zamka u kojem su živeli nekako je upućivala na mutne poslove…
Ipak, kada smo odrasli, Peđa i ja umeli smo da prozborimo poneku u prolazu ili da popijemo kafu ako bismo se sreli u gradu. Takvom jednom zgodom Peđi na um je pala ideja o saradnji.
Sve se poklopilo… Savršena prilika kakvoj sam samo mogao da se nadam. Sav srećan, posle dogovora otišao sam na trening… Borilačke veštine bile su moja velika ljubav i vraćao sam im se i srećan i nesrećan. Posle sam se uvek dobro osećao…
Narednog dana pozajmio sam polovinu novca koji je trebalo da uložim. Prema računici, brzo ću moći da ga vratim treneru, inače mom dobrom prijatelju.
Dok sam cupkajući čekao Peđu na dogovorenom mestu, doleteo je kao na krilima.
– Slušaj, s porodičnim pravnikom rešio sam neke sitnice – počeo je. – Papiri su tu. Pregledaj, potpiši, pa da radimo – potapšao me je po ramenu.
Iako nisam u pravnim terminima plivao baš kao riba u vodi, prihvatio sam se tumačenja onog što je napisano. I kao laik znao sam koliko se često zbog ljudske greške dešava propast. To nisam želeo pa sam zato zdušno prionuo na čitanje.
– Čekaj, čekaj – odmah je zapelo. – “Špinter”? Izvini, kakav je to naziv za frizerski salon?
– Smislio sam neki miks, nisam znao da imaš posebne želje?
– Zapravo i nemam, ali mi ovo ne zvuči kao frizerski salon.
– Šišanje poznatih na internacionalnom nivou – objasnio je. Nije mi zvučalo nimalo logičnije. Naprotiv.
Valjda je to video na mom licu.
– Ako ti imaš drugu ideju, pocepaćemo ove papire pa ćemo narednih dana registrovati novi naziv.
Nije mi se odugovlačilo. Novac je već bio pozajmljen, ja sam dao otkaz u Božaninom salonu…
– Ma, nema veze – popustio sam. – Zalepićemo na vrata veliku fotografiju lepe žene s dobrom frizurom, a naziv ćemo ispisati što sitnijim slovima i problem je rešen.
– Vidiš kako se mi lako dogovorimo – rekao je, potpisao papire, naručio dva viskija i sekund posle, čim sam i ja potpisao, nazdravljali smo početku saradnje.

Uspešna saradnja

Od tog trenutka sve je počelo tako munjevito da se dešava da više nisam mislio ni na naziv ni na stavke iz ugovora. Prvo je Peđa ušetao u salon sa dve gradske šmizle. Uputio im je komplimente a odmah zatim i kritiku na račun kose, a onda velikodušno ponudio da rešimo problem. Na račun kuće, naravno. Izveo sam kompletnu predstavu pa su kosa, četke i fen leteli iz ruke u ruku. Devojke su bile oduševljene, a kada su nam iduće nedelje platile novu frizuru, ostavile su pozamašan bakšiš i dovele buljuk prijateljica. I Peđa i ja znali smo svoj posao.
Po dogovoru su naše cene bile visoke jer smo se, ne slučajno, ravnali po najskupljem salonu u gradu.
– Ljudi vole kad ih šišaš – procenio je moj partner.
– Misliš bukvalno ili u prenesenom smislu? – našalio sam se, a znao sam da ljudi hrle čim se nešto pročuje kao ekskluzivno i skupo makar se samo proglasilo takvim. A iskustvo je pokazalo da vremenom zaista postane cenjeno, kao u našem slučaju.
Distributer proizvoda koje smo koristili često me je slao na takmičenja i seminare pa sam ubrzo ovladao novitetima s modnih pista, kao i popularnom nadogradnjom kose. Peđa je zadovoljno trljao ruke, a ja nisam mogao da se načudim sreći jer mi je tih dana baš išlo. Davao sam novac ocu i bratu i istinski uživao u poslu živeći na visokoj nozi. Borilačkim veštinama posvećivao sam se rasterećeniji nego ikad.
Peđa je svakog meseca iz zajedničke kase uzimao novac kojim je plaćao račune i vešto menadžerisao, pritom sasvim pristojno zarađujući. S vremena na vreme naš salon je, zahvaljujući mom partneru, umeo da osvane na stranicama modnih editorijala tiražnih časopisa, a to nam je preko noći podizalo cenu.
I tako je sve savršeno funkcionisalo punih pet godina.
Jednog jutra poštar je doneo nešto što sam morao da potpišem.
– Ovo je iz suda – rekao je a ja nikako nisam mogao da se setim šta bi to moglo da bude.
U tom trenutku mušterija je sela na stolicu, potom je došla druga i dan je prošao a da nisam stigao ni da pogledam sadržaj koverte. Peđa je tih dana bio s društvom na skijanju pa nisam hteo da ga uznemiravam, mada sam pretpostavljao da bi on lako rešio problem.
Kada sam izlazio iz salona, pogled mi je pao na plavo pismo… Mahinalno sam ga pokupio i doneo kući. Večerao sam, istuširao se i tek onda ga otvorio. Zamalo da mi ispadne iz ruku…
Bio je to poziv na ročište povodom mog duga izvesnom preduzeću istog naziva kao naš salon. Ništa mi nije bilo jasno…
Pozvao sam Peđu, a on je zamuckujući rekao da “to nije ništa”. Nije me umirio njegov odgovor budući da su me teretili za sumu od koje mi se zavrtelo u glavi, i to na ime neplaćene zakupnine prostora u vlasništvu opštine… Uzeo sam kalkulator i dva minuta kasnije zaključio da nijedna kirija od momenta kada sam počeo da radim na toj adresi nije uplaćena. U grlu mi se stvorila knedla veličine jabuke. Mogao sam jedino da se nadam da je u pitanju greška, iako mi je predosećaj govorio da nije.
Opština… Kakva sad opština kad je vlasnik prostora Peđin otac… Pitanja su se množila u mojoj glavi a ja sam šetao po stanu kao lav u kavezu. Nisam znao koga da pitam za savet, a u pravnu terminologiju i zakone razumeo sam se kao u kvantnu fiziku.
Celog narednog dana bio sam napet kao struna, a opušteniji nisam ni mogao da budem s obzirom na neprospavanu noć i litre ispijene kafe. Radio sam mehanički, ali su mi misli bile u zatvorskoj ćeliji. Tamo sam video sebe… S Peđom, naravno, jer je i njegovo ime bilo među tuženima, ali za njega se nisam brinuo, imao je on oca koji sve može.
Pobeleo sam gledajući u vrata ali niko iz opštine nije dolazio… a ja, blesan, očekivao da će Peđa zbog toga napustiti mondensko skijalište…
Već sam ispratio pomoćne radnice i ubacivao prljave peškire u vreću koju sam svakog dana nosio kući na pranje kada su se otvorila vrata salona.
Umesto Peđe, kroz njih je ušao njegov otac.

Tihomirova pretnja

– Čika Tihomire, dobro veče – srdačno sam mu se obratio iako naše poznanstvo nikada nije bilo na tom nivou. Međutim, sada smo njegov sin i ja bili kompanjoni i upravo se kuvala čorba u kojoj smo zajedno grcali.
– Zdravo – procedio je. Od prisnosti i srdačnosti ni traga. Konačno sam uspeo da progutam onu knedlu.
– Sedite, sedite… – izmaknuo sam stolicu. Nisam odustajao od osmeha ali ni on od suzdržanosti.
– Neću. Treba samo nekoliko reči s tobom da prozborim… Sin mi je rekao za tužbu…
– Da. Ne znam o čemu se radi. Uredno smo plaćali obaveze, sve smo izmirivali na vreme…
Ošinuo me je pogledom pa sam samo zaćutao. On je nastavio:
– Imaš sedam dana da prikupiš taj novac.
Da oči ispadaju od čuda, moje bismo kupili s poda. U stvari, to bih pokušao ja, on se ne bi ni pomerio kao što se nije mrdnuo ni kad je izrekao tu budalaštinu.
– Kakav novac?
– Platićeš dug, posle toga Peđinu polovinu salona, pa kupi prnje i beži.
– Ali… Nije to moj dug…
– Nađi, pozajmi, stvori… Ako ne možeš drugačije, prodaj bubreg.
E, tu sam ostao bez teksta. Video sam da on ljudske reči ne razume. Ovo su bile pretnje nalik zverskim. Mirno je išetao iz salona ostavivši za sobom otvorena vrata, a ja sam ostao ukočen, da tupo zurim u belinu zida.
Ne znam kako sam došao kući. Znam da sam se u osam ujutro zatekao u položaju i odeći u kojoj sam bio i juče. Dohvatio sam telefon i pozvao Peđu. Nije se javljao… Manijakalno sam okretao broj a on je kulirao. Crvena lampica mog nemira mogla je svakog časa da eksplodira.
Dok sam rukama držao makaze, sve vreme sam ramenom pridržavao telefon i partner mi se konačno javio.
– Pa dobro, druže, šta je ovo? – zavapio sam. – Zovem te od jutros, a ti nećeš da se javiš…Stižu neke tužbe, tvoj stari mi preti… Šta se dešava, pobogu?! – očajno sam povikao ne obazirući se na klijente u salonu. Radoznale glave podigle su se s časopisa, ali meni je bilo važno samo ono što ću čuti s druge strane žice.
Prvo se čuo uzdah, ali ne zabrinutosti, nego dosade.
– Smiri se… – rekao je nekako posprdno. – Nemoj da dramiš… Vidi se da ne znaš ništa o pravu…
– Ne znam, naravno da ne znam! – nastavio sam i dalje vrišteći. – Ali tu si ti da mi objasniš! Šta se, dođavola, desilo, kakve su ovo gluposti?!
– Ej, ajde popij nešto za smirenje, dolazim sutra pa ćemo se videti. Sada sam u redu za žičaru. Ćao – i začulo se tu-tu iz slušalice.
Zlo kolo u kojem sam se obreo nastavilo je da se vrti. Da sam tih dana sticao mušterije, načisto bih propao, ovako su stari klijenti progledali kroz prste dekoncentraciji, a bile su tu i pomoćnice da ukažu na greške ili da me isprave.
Peđa se javio narednog dana kada je radno vreme već bilo završeno. Našli smo se u malom zadimljenom kafiću, a kada mi je predložio baš to mesto, nisam razmišljao o uslovima razgovora, tačnije, o bučnom okruženju koje smo morali nadglasavati iz petnih žila. Ne slučajno… On nije nameravao mnogo da mi kaže…
– Peđa, šta se desilo? Pričaj… Danima sam lud. Nije mi jasno… Nemoguće da je sud pogrešio?
– Ne, znaš da tu nema greške…
– A čega ima? Neko je mene ovde “zavrnuo”?
– Nisu stvari tako jasne… – počeo je da mulja. Bilo je jasno jedino to da neću dobiti odgovor kakav sam želeo, potpun i iskren.
– Razjasni mi jednu stvar: lokal… čiji je? Otkud se odjednom pojavila opština, zar mi zakupninu nismo plaćali tvom ocu?
– Ma… – počelo je vrdanje i šaranje pogledom po čašama na stolu. – Tihomir je godinama zakupac tog prostora, to je gotovo njegovo…
– “Gotovo” njegovo?
Uhvatio sam se za glavu.
– Dobro, ako to nije njegov prostor, znači da on opštini plaća zakup?
– Ma, znaš da su to oni prastari ugovori na milion godina… To je nešto “dž” para… – A gde je onda novac koji sam ja svakog meseca tebi davao u te svrhe? – uhvatio sam ga za revere. Odavno se nisam kontrolisao.
– Ej, ej… – povikao je. – Šta ti je? Pusti me… Zar si poludeo?! – uneo mi se u lice.
Gradski hohštapleri igrali su se mojom sudbinom i sad sam ja lud. Popravio je revere, prošao rukom kroz kosu, ustao i otišao.
Ostao sam izgubljen i lud. Nad glavom mi je visio mač naplate nekog troška koji sam platio. I preplatio…
Jedan od trojice najmoćnijih ljudi u gradu bio je spreman da mi izvadi bubreg, a ja nisam imao kome da se obratim. Bio sam u potpunom bunilu…
Jedino je bilo kristalno jasno to da moj novac, onaj koji smo svakog meseca izdvajali za režije, nije otišao na pravu adresu. Da li ga je Peđa potrošio na šampanjac ili provod, nisam znao, kao ni da li je to znao Peđin otac. A poznato je da je oduvek pod očevom zaštitom… Uostalom, kupio mu je diplomu, aminovao brojne gluposti… zašto ne bi i ovu?
Konačno mi je postao jasan idiotski naziv salona… A i idiot je bio poznat: ja. Listajući tužbu, video sam da je firma pod tim nazivom, zapravo, registrovana na Tihomirovo ime, da je to firma zakupac poslovnog prostora, ranije se bavila špedicijom, a svojim potpisom ja sam, zapravo, pristao na promenu delatnosti…
Mada… Detalji mi sada nisu bili važni.
Kada su se neke kockice, doduše, još uvek u magli, sklopile, rasplakao sam se. Meni, samom i nezaštićenom, pretio je čovek kome su mutni poslovi bili prezime, a njegovo ime je samo po sebi izazivalo strahopoštovanje.
A onda sam shvatio da mogu jedino da se ubijem. Ipak, to nisam hteo… Majka bi se ljutila što sam slabić kada mi je Bog dao njenu snagu i istrajnost. Ako ne mogu da budem kukavica, odlučio sam da budem hrabar.
Ideja se u mojoj glavi rodila u sekundi, silom prilika…

Smislio sam plan

Narednog jutra pozvao sam Tihomira. S onim njegovim slinavcem nisam hteo više da se sretnem jer je pravi problem ipak na drugoj adresi…
– Treba da se vidimo – rekao sam mu bojažljivo. Još nisam imao snage da pokažem zube.
– Doći ću u salon – rekao je i prekinuo vezu.
Ubrzo se pojavio, isti… drzak i nadmen.
– Rekli smo u petak? – upitao sam tiho da ne bih privukao pažnju mušterija.
Podigao je jednu obrvu. Gnjavim ga, bilo mi je jasno.
– Imaš li novac? – upitao je.
– Naravno – slagao sam ne trepnuvši. – Može u osam?
– Vidimo se.
Činilo se da je ipak malčice smekšao jer je čuo da će dobiti novac.
Kada je otišao, odahnuo sam. Jedan mali korak bio je iza mene, frka je tek trebalo da nastane…
Đole je bio moj dugogodišnji sparing-partner. Dok sam ja mimo tatamija stajao na nogama i po deset sati da, s makazama u rukama, zaradim za život, on je birao prečice. Bavio se sitnim kriminalnim poslovima, s vremena na vreme obezbeđenjem u klubovima i u mutnim vodama odlično je plivao. Njegov stil života veoma se razlikovao od mog, ali sam mu iskreno bio privržen. Bio je to čovek sa ogromnim srcem, ljudina kada treba i uglavnom ljubitelj pravde i slabih. Nažalost, nesrećna sudbina i, možda, nepromišljene odluke navele su ga na takav put…
– Brate, pomaži! – zakukao sam pre nego što sam seo za sto kada smo se našli tog dana.
– Gde gori? – upitao je.
– Samo što nije… A ne znači da neće… – potom sam mu ispričao sve. – A sada mi treba tvoja pomoć…
Znao sam da se Tihomiru niko neće zameriti ako ne mora, ali sam znao i to da me Đole neće odbiti. Uvek je štitio slabije…
– I, šta si smislio? – zainteresovano me je pogledao.
– Slušaj…
Famozni petak u osam dočekao sam drhteći kao struna. Mesto dešavanja bio je salon. Tačan kao sat ili samo nestrpljiv da otme pare, Tihomir se pojavio u minut. Za to vreme oni su već čekali…
Tihomirov sigurni korak kojim se uputio od automobila do salona klecnuo je čim je kročio u prostoriju. Tamo su ga, poređani u dva niza, čekali grmalji, Đoletovi prijatelji… On bar nije oskudevao u takvima…
Bili su obučeni u crno, ruku prekrštenih na grudima koje su se nadimale od mišića i snage. Dogovor je bio da ćute i da budu ljuti… Veoma ljuti… Tihomir ih je pogledao sve redom i progutao pljuvačku. Tada je najkrupniji od njih, kao slučajno, udario šakom o otvoreni dlan druge ruke. Znak je bio više nego jasan.
Matori je bio potpuno poražen. Od golje poput mene, istog onog kome je pretio da će mu izvaditi bubreg, nije očekivao ovakav odgovor, inače ne bi došao sam. Ovako je znao da protiv desetorice gorila nema šanse… Ćutao je. Obratio sam mu se srdačno kao prvi put, kada sam mislio da je čovek.
– Tihomire, izvolite.
Grmalji su stajali kao ukopani. Pored njih delovao je kao matora olinjala drtina, što i jeste bio sa srcem kakvo je njegovo. Produžio je korak-dva, potpuno zbunjen.
– Mi, koliko se sećam, imamo neke neraščišćene račune? Neki dug je u pitanju? – nastavio sam nonšalantno.
Kiselo se osmehnuo.
– Mi? Ne, nema nikakvih dugova.
Odmahnuo je glavom kao da je ubeđen u ono što govori.
– A Peđa? – nastavio sam.
– Šta s njim? – savršeno se pravio lud.
– Dug prema njemu?
– Ma, ne… Sve je to čisto… Mogu li sada da idem? Mislim… Završili smo posao… Nema potrebe da zatežemo odnose, ljudi smo, vidiš kako smo se dogovorili… – ispalio je, a ja bih se rado nasmejao, ali nisam smeo da kvarim predstavu, morao sam da je odigram do kraja.
– Možeš, možeš – izgubio sam svako poštovanje prema njemu pa više definitivno nije bilo potrebe da mu persiram.
Jedva je dočekao da ode. Okrenuo se na peti i zaputio prema vratima.
– I… da, nameštaj nije problem, zadrži ga – podsetio me je na zajedničko ulaganje u salon i otišao.

Slobodan čovek

Kad je sve bilo gotovo, osećao sam se samo kao slobodan čovek, ne zadovoljan slobodan čovek. Tim činom otkupio sam svoje osnovno ljudsko pravo…
Iako nisam bio nimalo ponosan na ono čemu sam pribegao, bio sam svestan činjenice da mi protiv njega drugo nije preostalo. Samo sam na pretnju odgovorio pretnjom.
Narednog dana sam iste one grmalje zamolio da mi prenesu nameštaj iz salona u lokal koji sam pronašao u drugom kraju grada. Dok su ga iznosili, Peđa se muvao oko nas ali se pretvarao da ga se ništa ne tiče. I iselio sam sve a nismo progovorili ni reč.
Jedino dobro što sam izvukao iz svega, osim skupe pouke, bile su mušterije, koje su mahom pošle za mnom. Za moj raskid s partnerom nisu znale i to nije bilo nešto što je uticalo na posao. Klijenti su bili zadovoljni svojim frizerom i to je bilo najvažnije.
Kada sam prikupio dovoljno novca da zamenim dotrajali nameštaj u salonu, opremio sam ga novim, a stari sam još jednom utovario i odvezao na gotovo zaboravljenu adresu.
Gvozdena kapija ispred Tihomirove kuće bila je, srećom, otvorena, jer inače ne znam kako bih odigrao završni čin u skupoj igri života koju sam igrao.
Izneli smo jedan po jedan komad nameštaja, prilično pohaban od upotrebe ali i seljakanja, i ostavili u dvorištu. Tihomir se ubrzo pojavio, mora da ga je baštovan uputio u neobično ponašanje namrgođenih momaka u crnom. Radili smo a nismo pitali.
– Sine, ti si… – da ga nisam poznavao, pomislio bih da se obradovao.
– Ja sam…
– Kojim dobrom?
– Kao što vidite – rukom sam pokazao otpad koji se protezao po savršeno pokošenom travnjaku narušavajući zeleni sklad. – Ovo je vaše. Ja nikome ne ostajem dužan. Doviđenja i srećno – rekao sam i izašao, presrećan što je to partnerstvo u svakom smislu okončano.
Šta je Peđa mislio trošeći novac namenjen za zakupninu, ne znam. Da li je, kao i uvek, računao na moćnog tatu pa nije razmišljao, ili je matori znao sve ali je hteo da iskoristi nezaštićenog naivčinu da bi se domogao još kojeg dinara, nikada nisam saznao.
Danas se svega sećam tek s ukusom gorčine u ustima jer onu pretnju i pretrpljeni strah nikada nisam zaboravio… I, da, danas moj brat odrađuje Peđine poslove. Pitam se kako se ranije nisam toga setio… Jednim udarcem ubio sam dve muve, iako sam ideju malo skuplje platio…

mira