Nouvelle Vague: Talas udara

Piše: Žikica Milošević

U petak veče u punoj hali Hangar u Luci Beograd koja je, očigledno, bolji koncertni prostor od mnogih drugih koje sam video u svetu, a ne u zemlji, nastupio je francuski bend Nouvelle Vague. Nekoliko puta su dolazili, mnogi su ih propuštali, pa i autor ovih redova. Ovaj put, spektakl u vrelini avgustovske oblačne noći.

COVER BAND

Da, najveći problem svega je što je Nouvelle Vague, na francuskom „Novi talas“, što je igra reči koja treba da podseti na new wave muziku i francuski filmski pokret kada je francuska kultura bila na vrhuncu, jeste zapravo, jedan cover bend. Oni sviraju samo obrade, i to je ponekad teško shvatiti. Obično je bend koji svira obrade nekakva „tezga“ po kafićima, i malo je bendova koji mogu da izvuku iz sebe potencijal da budu svetska atrakcija kao bilo koji autorski bend. Ali, Nouvelle Vague to može. Kada sam pre nekih sedam godina ušao u jednu knjižaru i čuo obradu neke od new wave pesama sa bossanova ritmom i ženskim šapćućim vokalima, odmah sam pitao prodavca knjiga: „Šta je, pobogu, ovo?“. Nouvelle Vague, Francuzi. Bili su u međuvremenu nekoliko puta kod nas, nikad na Exitu, na Szigetu 2009. godine i jednom na Terraneu u Šibeniku, ove godine. Znači, moramo u Beograd.

HANGAR

Grupa ljudi je sedela ispred samousluge i pila pivo. Negde u nekoj ulici posle Venizelosove. „Izvinite, meni treba Hangar i koncert!“ Svi su, stariji i mlađi, počeli da se smeju „Svima treba koncert! Eno, tamo dole, onom ulicom! Koji koncert? Nouvelle Vague.“ Nisu znali ali su bili i dalje veseli i uslužni. Put do Hangara je išao kroz neku industrijsku četvrt kao nekada na Terraneu, to daje neki „berlinski“ šmek svakoj svirci, gde su propale hale i fabrike postajale umetnička stecišta. I ne samo berlinski, ceo Zapad je u tom raspoloženju, pa konačno i mi. Unutra, sjajna drvena konstrukcija, šankovi, retro neon reklame, pravi festival. DJ-set na početku. Zagrevanje na nivou.

TALAS UDARA

Na scenu je izašla jedna od pevačica, po mom mišljenju najupečatljivija, a i po mišljenju nekih ispred mene koji su isključivo nju hvatali svojim fotoaparatima. Ne znam kako se koja zove, često se menjaju, ali zaključak: dobro ih biraju. Nosi času viskija u ruci (ili tako nešto), u zelenoj mini haljinici iz šezdesetih i crvene kose. Crvena francuska varijanta Lane Del Rej, odmah nas podseti šta je prirodna lepota i šarm i zašto je Francuska kolevka „ljubavništva“. A Forest od The Cure, Pesma za Najdžela, koju sam prvi put i čuo u njihovoj obradi pa tek onda u originalu, pa Dancing With Myself of Bilija Ajdola. Sve zvuči, artistično, francuski, veselo, bossanova i pop. I new wave. Pesme se menjaju kao na traci, neke su i na francuskom, čas izvodi jedna pevačica, čas druga, čas treća, čas se spajaju u pevanju pesama. Svaka je drugačija, i drugačije obučena. Master and Servant of Depeche Mode imitiraju sado-mazo vojničkim oblačenjem i vojničkim pozdravima. Nekada su nežne, nekad dinamične. Jedna je u nekakvoj mešavini večernje haljine i kombinezona (neka mi žene oproste, nešto seksi i crno i poluprovidno i to je to), a druga u čizmama preko kolena i u mini-mini haljini. Svakome po volji i po izboru. Atmosfera je hipnotička a sviranje savršeno. Vidi se da oni to rade sa zadovoljstvom. „Ženiću je!“ „Zaljubio sam se!“ čuju se muški glasovi. „Ma šta ti, kad sam se ja zaljubila znaš koliko je sati, a strejt sam!“ dodaje jedan ženski glas.

IZA TALASA

Reč-dve o francuštini. Nouvelle Vague je pokušao i uspeo da oživi ono što se zove „francuštinom“. Oživeli su francusku šansonu. To što oni rade jeste deo koncepta „Nouvelle Chançon“, a revitalizacija francuske šansone ide kroz sintagmu „Renouveau de la chanson Française“. Sad mi je jasan i Dučić sa njegovim hvalospevima Francuskinjama i njihovom duhu, sad su mi jasni svi oni slikari što su jurili u Pariz pre 100 godina. U međuvremenu, neznano kako, od prve kulturne svetske sile početkom šezdesetih, već početkom sedamdesetih su ih odatle potisnuli Britanci i Amerikanci, nakon vibrantnih šezdesetih gde su nekako sve tri ove kulture bile na „vlasti“. Šta su nam Francuzi servirali sve ove godine, ne znamo, ali čekali smo na ovakvu „francuskost“.

EPILOG

Bubnjar se u napadu samoironije skinuo u Boratov „menkini“ izazivajući smeh svih prisutnih. Svirao je kao lud i smejao se sam sebi. Devojke su bile mokrih kosa i haljina od znoja. Dva bisa su bila premalo, ali doći će oni opet. Na drugom bisu, crvenokosa u zelenoj haljinici otpevala je „In a Manner of Speaking“, izazivajući suze. „Give meee the woords that tell me everything…“. Oprostili su se od nas, još jednom. Postojala je priča u irskim klanovima da je svaki klan nastao tako što je rodonačelnik zalutao u šumu i tamo sreo keltsku vilu, uvek crvenokosu i bledu i prelepu i obučenu u zeleno. Oni su se zaljubili i on je je odveo u svoju kuću i živeli su srećno i zadovoljno i izrodili mnogo dece. Svaki klan ima jednu keltsku vilu kao rodonačelnicu. Mislim da sam sada shvatio irske rodonačelnike klanova zašto su tako rado zalutali toliko puta po irskim šumama, a znam i da sam na pet metara od sebe video keltsku vilu. Fin.