U Milice, u Milice duge trepavice…

Foto: Mladen Sekulić

Dragi Bože, fala ti k’o bratu što si izmislio toplu vodu. Al’ što izmisli i da je ima stalno, i danju i noću…? Zašto nemam, kao sav normalan svet, bojler, pa da, kad nestane tople vode – Mrvica jedared izađe iz kupatila…? Ovako, nema je po dva sata, možemo svi da popadamo u nesvest ispred vrata, ona peva li peva u onoj kadi i samo doliva…

’Ajde, molim te, pa šta smo mi radili kad smo bili njenih godina… – upitah. Ti kao nisi pevala…? Pevala sam. Jesam. Al’ sam pevala petnaes’ minuta. Dve pesme i ćao. A ova moja i A i B stranu. Mislim, što je mnogo – mnogo je. Ama, šta ti pričam, pa znaš i sama kako je bilo kod mene.

Mama bojler uključivala na keca, to ti je taman kol’ko da se smlači voda. Da je mogla, kupala bi nas sve led ledenom, nego deda imao slabo srce, pa smo zbog njega morali da grejemo. Šta misliš, da ja nisam volela da se zatvorim u kupatilo pa da me nema po tri dana, al’ nije moglo – šestoro nas je bilo u kući, imala sam sedam minuta ujutro da se spremim.

A vidi sad – ne mo’š doći na red od nje, dok se našminka – prođe voz. I ako uspem da uletim na pet minuta – sve mi je isprevrtano, pudera mi nema, rumenilo ko zna gde, četka u dnevnoj sobi, fen u njenoj… Idem na posao zarozana, nikakva, pomisliće svet ko zna šta mi se dešava kod kuće – ko će mi verovati da mi se dešava – pubertet…?

Znaš – rekoh, malo je neozbiljno da ti sad tako pričaš o pubertetu. Ti koja si s tri kila pudera išla u školu, šminkala se k’o sačuvaj bože, i ispred ogledala provodila barem koliko i tvoje rođeno dete sada. Mislim, kad malo vratim film – ni ja se ne sećam da mi je bilo šta bilo bitno. Osim kako izgledam.

Pa, seti se, jesmo znale da blejimo satima ispred ogledala…? Je l’ bilo ’’Dudo, vidi koliki mi je nos… A uši..? Kako bi’ ja volela da se ofarbam u crno…?’’ Sećaš se kad si crnim markerom ofarbala pramen, pa nije htelo da se skine…? Pa kad si pravom peglom peglala kosu na dasci za peglanje, jer te je nerviralo što je kovrdžava…? A kad si obrijala trepavice, samo zato što si negde pročitala da onda narastu gušće…?

Stani malo – prekide me Gaga. Sećam se to da sam kosu peglala, ali to za trepavice si izmislila… Nisam izmislila, treći razred smo bile, pamtim k’o da je juče bilo. Rođena majka ’tela da ti se šlogira kad je videla, mogla si bez očiju ostati. Ne sećaš se ni da je rešila da te vodi kod psihologa, al’ te ćale spasio, veli ’’sramota je, mi u našu familiju nikad ludake nismo imali…’’Kako se ne sećaš…?! E, ’ajd’ sad se stvarno izmotavaš… Znam da se sećaš. Priznaj da se sećaš..!

Pssst, čuće te… – reče Gaga i pokaza u pravcu kupatila. Sad će još malo da izađe, princeza. Napravila je tursko kupatilo unutra, ima sve pločice da mi se poodlepljuju od vlage…! Ne veruješ mi..? Probaj samo da uđeš posle nje. Monsunska klima, kad ti kažem. I nije samo to. Kako šta skine sa sebe, tako ostavi. Peškira posvuda. Ovde maskara, tamo senka, aceton otvoren… ama, bruka jedna.

Ogledalo muzgavo, obriše samo ako joj treba za selfi. Mi bar te selfije nismo imale. Pogledaš se ujutro u ogledalo, na putu do škole staneš pred neki izlog i to je to. A ova ne trepće, stalno se nešto proverava. Kunem ti se, nekad mislim da se i u onim šerpama od rostfraja ogleda… A, evo je, sad ćeš da vidiš…

Vala, Mrvice, krajnje je i vreme bilo… Jesi sredila kadu za sobom…? A peškire…? Nisi napravila poplavu…? Osuši kosu, dobićeš upalu mozga…. Si me čula…? Kome ja pričam…? Jesi se pozdravila s Dudom…? Ja nisam čula…

Zdravo, teta Dudo, reče i priđe da me poljubi. Eto – reče Gaga. Tebe ljubi a o mene se samo očeše, k’o da joj nisam majka. Kako si, milice…? Super. Sluša li te ova tvoja majka…? Ako ne sluša, meni da kažeš, ja ću da je sredim. Mrvica odmahnu rukom i nestade iza vrata. Gago…? Molim…? Nemoj da mi se šlogiraš sad, al’ men’ se čini da ona nema trepavice…!

Pišite Dudi na [email protected]!