Duda Alapača u epizodi: Velkam tu Mon Blam

Duda je stručnjak za
blamove. Čak i najozbiljniji događaj,
kao što je sahrana,
uspeva da pretvori u
anegdotu za prepričavanje

“Kako sam se izblamirala”, jadala se Gaga sva zajapurena. “Sretnem ih na ulici… znaš onog Nemanju, čija je sestra živela preko puta nas, ona plava, mršava…?” Pojma nemam, ali klimam glavom da joj ne remetim koncepciju. “E”, nastavlja ona, “idem ja tako s posla, kad na stanici on s nekom… Jedva sam ga poznala. Javi se on meni, javim se i ja bogznakako.
Zapričamo se sve u šesnaest. ‘Da vas upoznam’, veli on. ‘Ovo je Maša, moja verenica.’ ‘Oooo, stvarno? E pa, baš mi je milo…’ A ona ogromna, kao trokrilni ormar. Dudo, veću
ženu odavno nisam videla. I tako, znaš mene, ni pet ni šest, pitam: ‘Pa, kad će prinova?’. Računam, ako mu je verenica, pa još s onolikim stomakom, nema tu šta… Brat bratu, osmi mesec. Ali tu nastane tajac. ‘Mislim, kad vam je termin…?’, ponovim, u slučaju da se nismo razumeli. Ona me gleda, vidim, ne bi joj pravo. On krenuo da vadi stvar, kao: ‘Pa, polako, radimo na tome, ima vremena…’ A ja – u zemlju da propadnem. Sreća, pa naiđe autobus. Kako sam mogla da znam da nije trudna, kad joj je stomak do zuba?!”

Sahrana za priču
Taman kad sam mislila da je prekorim kako gura nos gde mu nije mesto i kako joj je jezik brži od pameti, ona krenu da se pravda. “Ali dobro, sve u svemu, nije tako strašno, je l’ da…? Mnogo je gore bilo kad si ti onda na sahrani…” Znam, znam… Moj najveći blam ikada i priča koja se u našem skromnom kolektivu već uveliko prenosi s kolena na koleno. Kolegi iz nabavke umro otac. Star čovek, siroma’, bolestan godinama, znala sam celu priču, čak sam mu i neke lekove nabavljala preko veze. I sad, krenemo nas nekoliko na sahranu. A ja se uvek spetljam u tako nekim prilikama. I umesto da kolegi ljudski izjavim saučešće, ja stanem ispred njega i kažem: “Čestitam”. ČESTITAM?! Vidim ja, on me gleda onako… nekako mu neprijatno, i tek tad mi dođe do mozga šta sam, guska, izvalila. Krenem nešto da mucam, da se izvinjavam, a sve mislim – zemljo, otvori se. Šta mi bi da mu to kažem, stvarno ne znam, da me neko pita kako, zašto… Ali bi šta bi. Ostade upamćeno to moje “čestitanje” za sva vremena. Eto, to ti je blam. Desi se, a da ne znaš ni zbog čega, ni otkuda,a obeleži te za vjeki vjekov. Bože, kako mi je samo bilo neprijatno svaki put kad bih ga srela. Izvinjavala sam se ja, al’ ne vredi – nema nazad. Blam je blam.

Glad ne bira

I to nije sve. U mom skromnom životu nedostajalo je štošta, ali barem je blamova bilo na pretek. “Sećaš se ono kad si pojela one… one… kako se zovu…”, priseti se Gaga. Znam. Bilo je to jednom davno, davno, a priča kreće ovako… One of theese days. Ulazim u kuću. Kasno popodne. Mrtva-umorna, gladna, ne znam šta ću pre. Nisam stigla da svratim u radnju, a frižider prazan k’o seoski dom kulture. Jaja, jogurt i sirupi protiv temperature. I tegla ušećerenog džema od prošle godine. Ništa, nula bodova. Na stolu neke kuglice. Mmmm, pomislim, mora da je mama mesila pa donela. Zna koliko ih volim. Krenem da zagrizem – ne ide. Tvrde li su, bogo moj, šta li je trpala u njih? Probam opet – neće. A i čudno mirišu. Prelomim onu jednu, jedva nekako, krenem da muljam po ustima i sve mi nešto čudno, al’ ne odustajem. Gladna sam, mislim se, daj šta daš. I tako, žvaćem li žvaćem, al’ nikako… Utom Vlada izlazi iz kupatila. Gleda mene, gleda one kuglice. Pa opet – gleda mene. “Šta je?”, promumlam punih usta. Počinje da se smeje, i to ne da se smeje kulturno, ne – on se trese od smeha, suze mu idu, pridržava se za stomak koliko mu je smešno. ŠTA, zaboga? Reci i meni, da se i ja smejem, kažem mu dok se vrtim oko sebe tražeći bilo kakve tragove komike. Jeste, znala sam ja da izađem iz kuće s viklerom na glavi, i to je bilo smešno. Znala sam da odem na posao sa najlonkama ‘’od juče’’ koje vire iz nogavice. I posle smo se svi smejali. Ali šta je sad smešno? “Govori!!!” “To… to”, pokušao je da dođe do vazduha, “moji… mamci… za šarana”, uspeva da procedi i ponovo počinje histerično da se smeje. Ne znam zašto, ali meni uopšte nije smešno.

Od anegdote do mita
Naravno, priča je postala antologijska. Gotovo mitska. Anegdota koja se nadugačko i naširoko prepričavala po kojekakvim porodičnim okupljanjima, rođendanima, slavama. I što je najgore, svi su se redom valjali od smeha, i svaki put bi priča imala drugačiji radni naslov. Kako se Duda konačno upecala ili Kako je Duda zagrizla mamac i tome slično. Na kraju, smejala sam se i ja (a šta sam drugo mogla?), ali uvek bi ostao taj otužni ukus u ustima i onaj ružni osećaj u stomaku, kad sam skapirala da to što žvaćem nisu nikakve mamine rum-kuglice, već obične pomije, mešavina stočnog koncentrata, mekinja i nečega čijeg naziva ne mogu ni da se setim, ali sa sigurnošću znam da se vrlo ceni u alaskim krugovima. Eto, tako je Duda ispala som. I to ne običan som, već som kapitalac!

Kako se osvaja Mon Blam
Gaga obožava moje blamove. Svi vole moje blamove. A najviše vole kad ih Vlada prepričava, jer on to tako lepo ume da karikira, do detalja. I uvek doda nešto svoje, nešto novo, tako da na kraju ni ja nisam sigurna kako je stvarno bilo, ali bitno je da svi unaokolo popadaju od smeha. I džaba se ja branim i pravdam kako nisam ja kriva i kako se uvek baš meni sve desi… “Jeste”, kaže Vlada, “sve se baš tebi desi. ‘Ajde sad lepo ispričaj ono od pre neki dan.” “Koje?” “Kako KOJE? Pa ono kad si kupila jaknu, a oni zaboravili da ti skinu zujalicu. ‘Ej, zujala je posle u svakoj radnji u koju je ušla…” I onda ja nemam kud, šta ću – pričam, a svi prisutni se valjaju od smeha.
I otkuda uopšte blam? Kad mi se dešava? I zašto mi se dešava? Uglavnom, kad pokušam da nešto zbrzam ili da ispravim prethodnu grešku, onda redovno lapsusi idu u serijama od po dva-tri… Kad brzo kucam, pa Vladi stigne sms kako sam “skoknula u prdavnicu” ili šefu pošaljem “obaveštenje o prolivu (umesto prilivu) na devizni račun”. I sve to završim jednim: “Sprdačan pozdrav…” I da zlo bude veće, stavim još pet ljudi u cc. Da ne govorim kako je jednom i zvanično dobio “s*anje po tekućem računu” (obratite pažnju – slova R i T su jedno do drugog na tastaturi). I eto, tako se malo-pomalo, mic po mic osvaja Mon Blam.

Bombone za depilaciju
“Ma, ne boli ništa kad ti kažem”, ubeđuje me Gaga u svoju najnoviju hiper-super metodu depilacije. “Ništa vosak, ništa trake, ovo je vrh, majke mi.” ‘Ajde, de, kad ti kažeš. “Dve šolje šećera, voda, sok od limuna, malo meda i bog da te vidi. Šugar veks, šećerna pasta, gledala ja kako prave na jutjubu”, uporna je. “A je l’ na jutjubu kažu da ne boli ili si ti to sama na svojoj koži probala?”, i dalje sam skeptična. “Ma, ne boli, videćeš.” (Ne znam zašto – i dalje joj ne verujem.) I tako, ulećemo u kuhinju, Gaga sipa, meša, kuva, špinuje. Posle nekoliko minuta, šećer se karameliše i poprima onu lepu ćilibarsku boju. “Eeee, pa to super miriše”, primećujem. “Kao one šećerleme što su nam pravili kad smo bili mali.” “Aha. A ne trebaju ti ni tračice, čim se malo ohladi, super se skida.” “A sigurno ne boli…?” “Ne boli, šta ti je…” I tako, nakon što mi je svesrdno “pomogla” oko depilacije, ostavlja me u podlivima, sa ispucalim kapilarima, nabreklom mrežom vena na nogama, koja se širi poput rečnog toka na geografskoj karti, i u potpunoj agoniji. Šugar veks, malo sutra. “Gde ću s ovim?”, pita me, držeći činiju sa pastom. „Spusti gde hoćeš, skloniću posle“, kažem rezignirano. “Odoh ja onda”, dodaje s vrata. “Biće to sve OK, samo namaži neku hidratantnu kremu”, pokušava da izgladi stvar. Aha, kako da ne, sutra sam k’o nova. Budim se iz poslepodnevne kome. Vlada nešto prčka po kuhinji. “Dudo..?” “Molim…?” Kakve su ti ovo bombone…?” “Bombone…? BOMBONE..!!!” O, neeee…. Velkam tu Mon Blam.