Znači dno dna. Nema dalje.

Foto: Mladen Sekulić

Zvonilo je i zvonilo toliko dugo da sam već počela da paničim. Kako i ne bi’, pola sata se ne javljaju, ni na kućni ni na mobilni. Sve živo mi je prošlo kroz glavu, kao u onim trenucima kad se film prebrzo premotava…

Halo – rekao je na kraju glasić. Halo, Bebo…? Mamaaaa… Šta se dešava, što se ne javljate na taj telefon, pobogu, zovem i zovem, a vi ništa. Poludela sam od brige…! Šta radiš…? Spremam sobu. Bravo, mila, ti si moje zlatno zlato. A tata, šta tata radi…? Tata igra igricu.

Tata igra igricu. OK. Tata igra igricu. Tata ima tridesetdevet godina i igra igricu – pomislila sam. Blago meni. Hoće li ikada porasti, taj naš tata? Mislim, nije mu dvadeset. Nije mu dvadeset već dvadeset godina. Kada prestaju da se igraju? Kada postaju ozbiljni, zreli ljudi…? Onako – pravi muškarci…? U pedeset? Šezdeset…? Nikad…?

Moj otac je bio ozbiljan čovek u tim godinama. S kućom, autom, otplaćenom glavnicom kredita, brigama, brkovima, gastritisom, a ovaj moj i dalje pozajmljuje pare od mame. Moj otac je bio finansijski nezavisan, imao je petogodišnji plan ispred sebe, bio predsednik kućnog saveta, znalo se kad se šta radi – subotom na plac, nedeljom na pijacu, leti na more, zimi na planinu.

Moj muž je nedorasli tinejdžer. Dečak zarobljen u telu odraslog čoveka. Petar Pan. Čeka svoju šansu. Skuplja sličice, značke, navija za Zvezdu, voli sve što vole mladi, u slobodno vreme… igra igrice. Na društvenim mrežama pomno prati uspehe drugara iz srednje škole. Prepričava šale iz sedmog osnovne.

Poslednji put je branio svoj stav kada je ispred celog razreda rekao da ne voli eurokrem. Pseudonime na webu bira iz stripova. Malo je Zagor, malo Blek Stena. Kači motivacione poruke na svoj zid. Šeruje debilne statuse. Smatra da prazan frižider nije kraj sveta. Uostalom, nije prazan. I sirup protiv kašlja je nešto, zar ne…?

Flašu za pivo otvara upaljačem, vino šrafcigerom. Uništava teflonsko posuđe. Peškire za lice koristi za potiranje kupatila. Gubi mobilne, ključeve od kola i čarape. Priča masne viceve pred mojim rođenim ocem. Tapše ga po ramenu. Ima svoju srećnu majicu. Čuva olovne vojnike, propusnice za bazen i stare pasoše.

U novčaniku nikad nema više od deset evra. Prezire karte i kartice svih vrsta, uključujući, geografkske karte, karte za koncerte i vizit karte. Karton piva će kupiti uvek, zato što je bio na akciji. Karton ulja nikada. Čak ni da džabe dele.

Citira likove iz crtanih fimova. Sa sebi sličnima, priča na samo njemu poznatom jeziku. Nosi reklamne majice. Pije iz čaša koje je dobio na poklon od gazde obližnjeg kafića. Nosi vijetnamku i iscepane farmerke. Prezire pantalone na peglu. Alergičan je na omekšivač. Izbegava kako tržne tako i spa centre.

Od začina priznaje samo so. Hleb jede uz krompir. I uz testeninu. Ne razlikuje taljatele od špageta. Ne zalazi u kineske ni libanske restorane. Zapravo, ne zalazi u restorane uopšte. Jede s nogu. I uglavnom prstima. Doskora je bio ubeđen da je Majnkampf video igrica.

Eto to je moj muž, moja dika i ponos, stub ove kuće, oslonac, drug i saborac. Duh koji hoda. Zagor Te Nej. Dno dna. Nema dalje.

Šta radiš to…? Upitala sam i spustila kese na sto. Skupljam resurse – rekao je ne dižući pogled s tableta. Moram da izgradim sklonište, dok ne krenu zombiji. I rudnik mi treba. Ako me Endermen vidi – gotov sam. Tako znači…? A mogu ja malo da probam…? Stvarno želiš…? Stvarno želim. Ono baš baš.

Zvonilo je i zvonilo i zvonilo. Hoće li neko da podigne slušalicu, zaboga…?! E, sve li ja moram…? Bebo, javi se, moli te majka. Vlado…? Molim… – reče Beba. Tu smo… Kući… Mama, baka pita kako smo… Kaži da smo dobro. Kaže – sto jada joj je prošlo kroz glavu. Mama, šta je to jada…? Šššš, Bebo, kasnije ćemo…. Bako, ja sam sama spremila svoju sobu – pohvali se. Mama, baka kaže da sam ja njeno zlatno zlato. Mama…? Mama ne može da priča. Igra igricu. Mama… baka kaže da vi ništa ne valjate.

Pišite Dudi na [email protected]!