Usamljenost je bolest koja boli najviše od svih

by | oktobar 20, 2014
Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Postoje stvari koje ne priznajemo nikome. Da smo se uneredili u gaće i da smo usamljeni. Sve drugo, nekako lakše priznamo. I ubeđujemo sebe da nam je dobro. Zavaravamo se da baš tako želimo da bude, a nije. I pravimo se da nam nije ništa. Okupljamo ljude oko sebe, smejemo se al’ ne pomaže.

Jer kome je prijatno da bude sam i provodi vreme u sopstvenom društvu, što bi bio znak mentalnog zdravlja, ne drži stalno upaljen radio, televizor ili kompjuter; ne krije otvorenu stranicu Fejsbuka ili neke druge društvene mreže ispod poslovnog dokumenta da mu skreće pažnju s vremena na vreme; ne bi pričao telefonom dok ide ulicom, da mu pravi društvo ili ga rolao u ruci non-stop dok čeka prijatelja u kafiću; ne bi šetao sa slušalicama na ušima, osluškivao bi prirodu.

Usamljenost je bolest koja boli najviše od svih. Prema kazivanju Džrodža Monbiota, engleskog pisca i filozofa, nedavno objavljenom u Gardijanu, živimo u doba usamljenosti.

Po osnovnom opredeljenju čovek je društveno biće, koje zavisi od drugih, a sada gubi tu svoju primarnu funkciju. Drugi su nam sve manje potrebni. Postajemo sami sebi dovoljni. Jednostavno, ne moramo da budemo u relaciji sa drugima da bismo preživeli. Sazreli smo u individue koje same mogu savršeno da funkcionišu u društvu.

Članak se nastavlja posle reklama

Sa druge strane, paradoksalno ali istinito, osnovna jedinica mere slobode je da ’’ne moramo’’. Sve je stvar izbora. Ništa se ne mora. Sve češće, naš izbor je da se zatvorimo u sebe jer tu se osećamo najsigurnije.

U modernom, kapitalističkom društvu usamljeni ljudi su najpoželjnija kategorija jer više troše.

Zimus lansirani film ’’Her’’, prikazuje blisku budućnost čoveka, njegov način života i ostvarenja emotivnih odnosa na način koji je pomalo zastrašujuć. Jer deluje zaista neverovatno da bi za život mogao da nam bude dovoljan samo jedan inteligentni kompjuterski sistem, koji bi u potpunosti zadovoljio sve naše potrebe.

Članak se nastavlja posle reklama

I pored toga što praktično ima sve što mu je potrebno, glavnog junaka prati senka duboke usamljenosti.

Ništa drugačije nije ni u realnom životu.

Članak se nastavlja posle reklama

Čak ni jedan procenat svetskog stanovništva, u čijem je vlasništvu 48 odsto svetskog bogatstva, nije srećan. Istraživanje Koledža u Bostonu pokazalo je da osobe sa prosečnim godišnjim primanjima od 78 miliona dolara sebe ne smatraju zadovoljnim, nego paralisanim anksioznošću, nezadovoljstvom i usamljenošću.

Najgora vrsta usamljenosti je kad se ne osećaš komotno u vlastitoj koži. I što joj se više opiremo, dublje u nju tonemo. Krijemo se, najviše od sebe samih.

Usamljenost može da bude kobna ako ne nađemo u sebi snage da se suočimo i izborimo sa njom. Retko joj se može naći leka jer je lek u nama. Nije do spoljnih uticaja ili neke druge osobe. Niko nas ne može ispuniti do nas samih.

Svi se mi rađamo s ljubavlju. Ona ne dolazi spolja, kao neko strano telo, niti nam je može doneti neka druga osoba. Ljubav se rađa iz semena ljubavi iznedrenog u nama koje se zove ljubav prema sebi. Iz nje dalje razvija se ljubav prema drugima.

Neprestano traženje utehe u drugima, kao načinom da popunimo bolnu prazninu koju u nama stvara usamljenost, stvara zavisnost koja nas čini slabima, opasno preteći da nas odvuče u još dublji ponor. Ako smo slabi i potrebno nam je da u drugima potražimo oslonac da bismo mogli da funkcionišemo, to nas može na duži rok sprečiti da dostignemo emocionalno samopouzdanje.

Članak se nastavlja posle reklama

Ovaj oblik slabosti drži nas zakopanima u toksičnim odnosima, gde obostrano zelenaštvo postaje ritam uzajamno zavisne veze, u kojoj jedno drugo iskorišćavamo za parče prividne ispunjenosti.

Sa druge strane, odsustvo porodice, zajednice i društva razumljivo može da nas dovede do tuge, izolacije i depresije. Nedostatak druženja, naizgled suprotno od emocionalne zavisnosti, takođe je opasno i podjednako čini da naša duša vene.

Ako je samoća stalno stanje našeg bića, ona vuče korene iz detinjstva, kada su osećaj napuštenosti, odbačenosti i zanemarenosti obojili naše buduće živote.

Bez topline, negujuće ljubavi, privrženosti, brižnosti, nežnosti i posvećenosti roditelja koji će pažljivo i zainteresovano pratiti razvoj deteta, ono će odrasti u osobu nesigurnu u svoj lični identitet, sa ogromnom prazninom u duši i strahom od samoće.

Kao što je prirodno za takvo dete, koristiće jedan od dva mehanizma za preživljavanje – ili će koristiti druge ljude da bi se osećalo bolje ili će se sve više povlačiti u svoj unutarnji svet.

Članak se nastavlja posle reklama

Bez obzira za koji se model odlučili, nijedan od ovih izbora neće nam omogućiti da kao odrasli ljudi ostvarimo zdrav ljubavni odnos koji bi zadovoljio sve naše potrebe i potvrdio našu istinsku vrednost.

Bilo da popunjavamo prazninu u sebi ljudima sa kojima zapravo gubimo vreme jer malo toga imamo srodnog ili se izolovali od sveta, bledo je u poređenju sa traženjem naše istinske ljudske suštine.

Ako je jedan od ovih neprilagođenih oblika naše nasleđe i orijentacija, a usamljenost životni saputnik, onda je odluka da se pozabavimo sobom, pročeprkamo po dubinama sopstvene duše i suštinski ispunimo prazninu u nama Herkulovski podvig, koji zahteva hrabrost, marljivost i istrajnost.

Počni odmah. Ovog trenutka. Najpre podesi kurs namere u pravcu promene svog životnog obrasca. Ne žuri. Nema prečice. Iako se desi da preskočiš neki korak, kad tad moraćeš da se vratiš i skineš prašinu sa zanemarenih ćoškova. Ne plaši se. Idi malim koracima. Potom nađi jednu osobu sa kojom ćeš ostvariti potpuno iskren, dubok i blizak odnos. To je sve što je potrebno da počneš svoj uspon iz dubokog bunara usamljenosti. Kada dvoje ljudi ostvare potpun, iskren i blizak odnos, magija može da se desi.

Članak se nastavlja posle reklama

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.

Tagovi: