Invazija privatnosti

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Nekada se znao red. Bonton. Važila su pravila lepog ponašanja u svakodnevnom životu. Kako u gradu, tako i na selu.

Između ostalog, od dva do pet popodne bio je popodnevni odmor. Tada je vladao mir u komšiluku. Naročito nedeljom. Svi bi se povlačili u okrilje svog doma. Šerpe i lonci bi utihnuli. Deca bi ulazila unutra da se igraju nečega što ne pravi buku ili rade domaći. Očevi bi dremali posle ručka. Majke peglale. Nije se išlo u posete niti zvalo telefonom u to doba. Takođe, posle devet uveče prestajala bi svaka komunikacija sa spoljnim svetom. Osim ako nešto negde ne gori.

Lepo ponašanje imalo je svrhu da nam omogući da se prijatno osećamo u društvu, ali i da ne uznemiravamo druge nepristojnošću. Nosili smo ga iz kuće i trudili se da pravila bontona prenosimo s kolena na koleno da bi preovladala u društvu i na taj način postala zaštita od neotesanih i nepristojnih ljudi.

Da bi se to postiglo, potrebno je postepeno podizati kolektivnu svest ljudi na viši nivo. Dobri poznavaoci ljudske psihe kažu da se svest ljudi razvija sasvim postupno, samo 1% tokom 100 godina.

Međutim, u nekom trenutku, došlo je do apsurda koji je poremetio uspostavljeni društveni poredak. Mahniti tehnološki razvoj pretekao je tok razvoja ljudske svesti i došlo je do disbalansa.

Jednostavno, ljudska svest više nije u stanju da isprati sve naučno-tehnološke inovacije i njihovu primenu. Kao da smo se svi kolektivno ukrcali na pomahnitali voz i nezaustavljivo jurimo u neslućenom pravcu.

Donedavno, u kući smo imali jedan fiksni telefon i koristili ga čitav život. Obično je stajao u predsoblju, da bi cela porodica mogla nesmetano da ga koristi.

Danas svi imamo mobilne telefone, za koje se pretpostavlja da treba da ih stalno nosimo sa sobom. Pored toga, uvreženo je mišljenje da bi trebalo da uvek odgovorimo na poziv, bez obzira na to kako se osećali, šta radili i gde se nalazili u datom trenutku.

Razlog je vrlo jednostavan ali krajnje sebičan, egocentričan i bez trunke poštovanja prema drugim ljudima – nekom se tako hoće!

Ima ljudi koji su u stanju da besomučno zovu ceo dan. Svaki njihov poziv znači neprekidnu zvonjavu do isključenja. Kad silni pozivi ne uspeju da privuku pažnju, prelaze na sms ili se dohvate drugog broja telefona. Verovatno noseći se mišlju da imam slab sluh ili orijentaciju u prostoru.

Spremni su da guraju glavom kroz zid, k’o sivonje, ni jednog trenutka ne pomislivši na drugu stranu. Da li sam ja, uopšte, u prilici da se javim?!

Bezbroj je valjanih razloga koji mogu da opravdaju moje nejavljanje – zaboravila sam telefon kod kuće ili ga izgubila; radim, na sastanku sam, sahrani, svadbi, putovanju u inostranstvu; žurim na avion, jurim gradom i ne čujem telefon od bučnog saobraćaja; nije mi dobro, bolesna sam, pala mrtva, onesvestila se!

Možda se izležavam u krevetu, mazim kuče, čitam knjigu ili gledam omiljenu seriju! Moguće je da vodim ljubav! Puna su mi usta krempita ili mi se jednostavno ne priča! Nisam raspoložena. Neću! Nisam tu za tebe danas!

Bez obzira na to koji razlog bio u pitanju, nemam obavezu da bilo kome objašljavam svoje postupke. To što imam mobilni telefon, ne znači da moram uvek i da se javim, kad god pozvoni. Kako kome dune!

Ne moram. Moja volja je slobodna. Njome upravljam samo ja, shodno svojim odlukama. To bi trebalo da je sasvim dovoljno dobar razlog za sve.

Nažalost, svakodnevni život pokazuje da nije tako.

Svi se mi vrlo često susrećemo sa osobama koje misle samo na sebe i ono što hoće da postignu. Kao nametnuto nekom višom silom takvi ljudi umisle da im je misija da ostvare ono što naume. Pritom, ne prezaju ni pred čim. Očigledno da ih niko nije obavestio da ne mogu da dobiju baš sve što hoće u životu, kad i kako su zamislili.

Na sreću, stvari u životu ne funkcionišu baš kako su zamislili!

Nije na odmet ukazati poštovanje i dati prostora drugim ljudima. Odupreti se kontroli. Jer ne može sve uvek biti po tvojoj volji. Nisi sam na ovom svetu. Priseti se Hemingveja – no man is an island!

Većina ljudi danas postala je toliko zaokupljena sobom, da uopšte niti primećuje druge ljude niti se obazire na tuđa osećanja i potrebe.

Njihov egocentrizam poprima oblike autizma.

Takvo ponašanje jasno ukazuje da je ubrzani tehnološki razvoj doveo ne samo do zastoja razvoja ljudske svesti već i do njenog očitog suženja i nazadovanja. Počeli smo da se ponašamo potpuno nekontrolisano, dajući sebi za pravo mnogo više nego što bi to pravila lepog ponašanja dozvoljavala.

Svaki pokušaj da upravljamo tuđim ponašanjem recept je za katastrofu. Potreba da orkestriramo ishodom obično se rađa zbog osećaja sopstvene nesigurnosti. Postoji posebno ime za osobe koje osećaju opsesivnu potrebu da kontrolišu sebe i druge, kako bi preuzeli komandu nad situacijom. Zovu se control freakovima.

Zapamti, niko ne voli da bude u blizini takve osobe!

Koliko god puta ponovili, izgleda da nikad nije dovoljno – ponašaj se prema drugima onako kako bi želeo da se drugi ponašaju prema tebi. Koliko poštovanja ukazuješ drugima, toliko poštuješ sebe.

Kako se odnosimo prema sebi korespondira načinu ophođenja prema drugima. Naše ponašanje prema drugim ljudima slika je našeg unutarnjeg duhovnog stanja. Odraz u ogledalu.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.