Hiljadu zašto, hiljadu zato
Foto: Mladen Sekulić
Mama..? Mogu nešto da te pitam? Pitaj. Koliko je dvanaest puta osamdeset bilijardi devet biliona šestopedesetosam…? Ne znam. Nemam kompjuter u glavi, zaboga. Pitaj me nešto drugo. Dobro. Zašto postoji drveće? Da bi ptice imale gde da spavaju. A zašto postoji trava…? (Prevrćem očima). A, mama, šta je to krajnja nužda…? A preka potreba…? (Još jedan prevrt očima plus sleganje ramenima). Kako ne znaš…? Ti sve znaš…? A mama… kako to pogled skine…? Molim…?
Tata kaže da je teča Bane jednu tetu s njegovog posla skinuo pogledom. Očima. (Zbun totalni!?) Tata to rekao za teču…? (Znači, krvi ću mu se napiti, samo da mi dođe!) Ma mora da se šalio. Evo sad ću ja tebe da gledam i da vidimo da li će taj džemper da se skine, važi…? Važi.
Evo, gledam te jako. Ne trepćem. Skida li se…? Ne skida. Eto vidiš, ne veruj svemu što tata kaže. Naročito ne o tetki, teči, baki, deki… A mama – prekide me Beba. Nestrpljiva je da pređe na drugo pitanje, očigledno joj teča nije bio među top ten tema za razgovor.
Mama, kako ste se ti i tata upoznali…? Upoznali smo se… Ne znam ni ja… Slučajno smo se upoznali. Meni je tata ispričao – reče Beba. Stvarno…? O, ne, šta ti je ispričao? Pa ispričao mi je da ti je on rekao zdravo, ja sam Bebin tata, a ti si rekla ja sam Bebina mama i onda ste se poljubili i takoooo… Pa dobro, tata je nekad i u pravu. Ali samo ponekad.
Članak se nastavlja posle reklama
Dobro je. Mislim, postoje stvari koje se ne pričaju. A mama… Molim? Kako je to kad imaš muža…? Kako…? Učiteljica Mima kaže da to ništa ne valja. Učiteljica Mima ima dva muža. Dva…? Odjednom – dva ili…? Neeee, prvo je bila s prvim pa onda s drugim. A onda je otišla zbog te krajnje nužde da živi opet kod mame. Ja ću, i kad budem bila velika, da živim s tobom i tatom. Stvarno..? E, milo mi je da to
ujem.
A mama….? Je l’ bi ti više volela da živiš s tvojom mamom ili s nama…? S vama mi se nekako više sviđa. A i kod mame bi morala da sređuješ svoju sobu i da ideš skroz rano u krevet…? Pa, da. Učiteljica Mima kaže da je brak preka potreba. Svašta zna ta tvoja učiteljica, je l’ da…?
Tačno je, ima momenata kad stvarno poželim da odem kod mame i da se više nikada ne vratim. Naročito kad krene priča o varaličarenju štuke u ravničarskim vodama. Ili kad se gospodin proglasi samozvanim kraljem dnevne sobe, zauzme trosed i reši da ne ustaje do marta meseca.
Članak se nastavlja posle reklama
Ima momenata kad iskreno ne verujem da je moguće voleti nekoga ko te istovremeno toliko nervira, i kad ležim pored njega, razmišljajući da li da ga udavim jastukom ili da ga prosto mlatnem onom Tolkinovom biografijom po glavi. Ili kada me u sedam ujutro dočeka upaljen tv u dnevnoj. Ili kada dođem kući i zateknem ga kako sprema škembiće i kad od smrada ne uspevam da izluftiram kuću po nedelju dana. Ili kad se upinjem da mu objasnim nešto a on tipka tamo nešto po mobilnom. I kada mi se život pretvori u dva pitanja koja naizmenično postavljam sebi – šta sutra da obučem na posao, i šta sutra da skuvam. Težak je to život, sine moj. Možda je stvarno vreme da odemo kod bake…?
Mama…? Mama, a kako se zovu bebe od pingvina…? Oooo, ne znam i nemam snage da odgovaram na pitanja. Bebo, ne igramo se kviza. Možeš li malo da ćutiš…? Samo malo… (Već osećam krivicu zbog izgovorenog). Mogu, mama, ali učiteljica Mima je rekla da mi moramo da pitamo i da vi morate da nam kažete jer se jedino tako mozak razvija i da treba da budemo radoznali.
Članak se nastavlja posle reklama
OK, shvatila sam. Kaži učiteljici Mimi da ju je mama puno pozdravila. A sad me pitaj sve što ti padne na pamet. Ne pita mi se više. Je l’ mogu da ti ispričam vic…? O da, umirem od želje da čujem tvoj novi vic. (O, ne! Gore od igre pitalica je samo pričanje viceva i izvođenje mađioničarskih trikova…!)
Mama, zašto su naočare providne? Ne znam. Da se ne zakucamo u drvo. (!?) Dobro, to nije smešno – primećuje. Čekaj da se setim nekog drugog… – kaže i počinje da priča onaj o dva mrava na motociklima. Sama pita i sama odgovara. A mama, mama…, šta kaže puž kad se vozi na kornjači…? Šta…? Uspori, poginućemo…! Smeje se. Smejem se i ja da joj ne pokvarim foru. Brzinom svetlosti se vraća na pitanja.
Mama, a kako sam se ja rodila…? Pravim se da ne čujem. Šta si me ono pitala, dušice – dvanaest puta osamdeset bilijardi devet biliona šestopedesetosam…? Ček’ da vidimo… osam puta dva – šesnaest, nula puta jedan…