Zamagljeno ogledalo

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Bez obzira u šta verovali, kom Bogu se molili, naša prava religija je ono što radimo kada se propoved završi. Nisu svi sveci koji se polivaju svetom vodicom.

Ako veruješ, utkaj svoju veru u svoja dela. Pokaži svojim primerom koje vrednosti tvoja vera propoveda. Istorija nepogrešivo hronološki beleži svako razmimoilaženje između vere i dela.

A verujemo onoliko koliko nam nivo svesti na kome obitavamo dozvoljava. Malo je onih koji vide svojim očima i misle svojom glavom. Jer svi mi vidimo, čujemo i osećamo samo ono što hoćemo, odnosno, koliko nam naša svest i um dozvoljavaju. Što bi rekao Zorzi, ne valja čitati samo jednu vrstu knjiga.

Jer istina nije jedna, već svakog od nas. Zavisi od percepcije i ugla gledanja. Sredine, okolnosti i kulturnog miljea u kom smo odrasli i živimo. Iskustva. Obrazovanja, vaspitanja, uticaja okoline, širine svesti i ograničenja koja nam naš um postavlja.

‘Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom’’, reče Njegoš.

Ali to nam ne daje za pravo da budemo osioni, grubi i nemilosrdni prema neistomišljenicima, već sasvim suprotno. Naš zadatak na ovom svetu je da prihvatimo različitosti, učimo kroz odnose i razmenu mišljenja sa drugima, ispoljimo ljubav koju nosimo u grudima.

Najveće blago koje možemo da posedujemo je otvoreno srce. Najmoćnije oružje je mir u našoj duši.

Kao što nema lošijeg puta od zakrpljenog, tako nema ni netolerantnijeg čoveka od onog koji se preko noći u sveca odmetnuo. Suština licemerja i nemorala je da za sebe pravimo izuzetak, a težnja čoveka da ono što smatra grehom kod drugih, predstavlja samo eksperimentom za sebe.

Licemerje je kad ne vidiš dalje od svog nosa. Kao zla veštica iz bajke, svoje pravo lice već ono koje želiš. Nevino, nežno i iskreno, koje pamtiš iz davno prohujalog, bezbrižnog detinjstva.

Kad sve meriš svojim aršinima.

Kad nemaš saosećanja za druge.

Kad ne prihvataš različitost.

Kad se kiselo smeješ.

Kad lažeš i kradeš, misliš zlo, a nemaš muda da to priznaš.

Kad si pokvaren do srži.

Kad ispadneš budala sto puta, al’ to pravo zadržavaš samo za sebe.

Kad ne vidiš zabludu u kojoj si zaglibio, već je istinom opravdavaš.

Kad ne važeš postupke drugih istom vagom kao svoje.

Kad je tvoj stav jedini ispravni, a svi ostali glupi i bezvredni.

Kad te šokira iskrenost, a ne laž.

Kad ne možeš da sakriješ koliko si osakaćen iznutra.

Kad istinu ne podupreš ljubavlju.

Kad voliš lažno.

Kad su zločini samo oni koje počine drugi.

Kad vređaš moju inteligenciju.

Kad kritikuješ druge zbog onoga za čim i sam žudiš.

Kad jasno vidiš šta nije u redu sa drugima, a sebe gledaš kroz zamagljeno ogledalo.

Kad ne veruješ drugima, a odbijaš da se u ogledalu susretneš i suočiš da onim ko te je najviše puta izdao.

Kad misliš da si sam na ovom svetu.

Da se ceo svet vrti oko tebe.

Kad ti se lice od besa krivi u grimase.

Kad si mrlja od čoveka.

Kad dela drugih meriš drugačijom vrednosnom lestvicom.

Kad ne odobravaš što su drugi nesrećni ili srećni na ‘pogrešan način’’.

Kad si toliko glup da ne priznaješ svoje greške, već odgovornost na druge prebacuješ.

Kad porok predstavljaš vrlinom.

Kad rane od kojih boluješ i one koje zadaješ ne meriš u istim razmerama.

Kad nedostatke vidiš samo u drugim ljudima.

Kad ne vidiš razliku između onog što dobro zvuči i prave stvari.

Kad misliš da samo tuđe navike treba menjati.

Licemerje je kad si sebičan, uskogrud i narcisoidan. Nedorastao. Zaostao u razvoju. Ostao na nivou nevaspitanog i razmaženog deteta.

Onog što te pozove da se igrate kod njega u kući. Ljubazno te ugosti, sokićem i kolačima. Kaže da možete da se igrate čega god ti hoćeš ali samo ako se njemu ta igra dopadne. U slučaju da ne, istrgne ti igračku iz ruke, kaže da neće više s tobom da se igra, izbaci te iz kuće i zapreti da će svim drugarima reći da si bezobrazan i da se sa tobom više ne igraju.

Meni je mama uvek govorila da se klonim takve dece. Ali nije bilo preke potrebe jer sam i sama znala da osetim kad nešto jako zasmrdi u mojim nozdravama. Nikada mi se nisu dopadala takva deca niti sam im davala drugu šansu. Jednostavno, licemerje ne praštam. Sam pokušaj pokajanja licemera je licemerje u svom izvornom značenju.

Ne moramo da volimo iste stvari ali to ne znači da treba da se poubijamo zbog toga već samo da nam različite vrste stvari otvaraju šire mogućnosti i daju više prostora za delovanje.
Svi smo mi, bez izuzetka, eksperti u praktikovanju vrline na daljinu. Na rečima smo za mir i slobodu ali malo nas ima dovoljno entuzijazma za plemenite misli, osećanja i dela koja dovode do mira i slobode. Jer lakše je boriti se za principe nego živeti po njima.

Pretvaramo se da preziremo bestidne primere licemerja, kojima jedni varaju druge, dok u isto vreme ne vidimo mnogo fatalnije oblike licemerja, kojima obmanjujemo sami sebe. Mnogi od nas, ne bi prepoznali svoj karakter da ga sretnu na ulici.
Iritirani smo bitangama, netolerantni prema budalama i spremni da volimo sve ostale. Ali gde su?!

Možda bismo ih videli oko sebe, kad bismo bili ono što se pretvaramo da jesmo i primenjivali savete koje drugima nesebično delimo.

Naša dela su ono što jesmo. Kad dođe sudnji dan, sudiće nam po onome što smo činili, a ne po onom u šta smo verovali.

Živi istinu umesto da je propovedaš!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.