Neki novi klinci

Mama, mogu da skinem Frozen? – cvrčala je.
Ne sad dušo, mama nešto radi.
Ali, mama, pliz, samo Frozen, znaš kako je to super igrica…
Pa igraj onlajn.
Ne mogu onlajn. Onlajn je samo za probu. Puste malo pa posle ukinu. I onda moraš da kupiš.
Da kupiš…? Je l’ ti to nešto kupuješ preko mog telefona…?
Neeee, mama, samo pitam.
Ok, pitala si. Ne možeš.
Ali mama, Frozen je najsuper-buper igrica na svetu.
Ne mo-že-š. Tačka. I ostavi moj telefon.
Ona skrušeno spusti telefon na sto.
Mama…?
Molim…?
A jel’ mogu kompjuter…?
Ne možeš.
A teve…?
Ne možeš ni teve.
Pa šta onda mogu, ništa mi ne daš…!
Idi, igraj se, čitaj nešto, oblači lutkice…
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Mama, ti ne razumeš – ja već oblačim lutkice – na kompjuteru.[/inlinetweet]

Nešto opasno nije u redu sa svetom u kome se lutkice oblače na kompjuteru. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Deca su zaboravila da se igraju – i to je strašnije nego što možemo da zamislimo. Dete koje se ne igra – nije dete.[/inlinetweet] Kako da razvije maštu kad joj je sve već servirano? Ja sam za moju Frozen sama šila haljinice. I nije to bilo samo sašiti tek tako. Danima sam obigravala oko baba Nate da mi da neku krpicu koja joj ostane od šnajderaja, pa onda skrpiš malo ovog, malo onog, još ako je ubedim da mi časkom profirca na mašinu – haljina ima da se nosi bar dve sezone.

Ja nisam imala kompjuter pa da samo kliknem i eto je – Frozen, obučena od glave do pete. A danas možeš da biraš šta ti je volja. Frozen s crvenom kosom, Frozen s crnom kosom, u kratkoj haljini, u pantalonama – i sve to očas posla. Naše Frozen su bile tople, mogao si da ih nosiš u školu, u krevet, da spavaš s njima, na more da ih nosiš. A ove današnje, moderne Frozen – hladne su da se smrzneš.

Meni je moja Frozen bila uteha. Sestra koju nisam imala. Pokrivala bih se uveče preko glave i pričala joj priču. Ujutro je umivala, pred spavanje oblačila pižamu. Frozen je imala cipelice, male bele plastične koje su se lako gubile, a nema veće nevolje nego kad lutka ostane bez jedne cipele. Tata je jednom morao da se na pola puta vraća u Kraljevo jer smo cipelcu zaboravili u gostima.

Frozen je imala i čarapice, bele – razume se, ali ih je nosila samo zimi i kad nam dođe onako neko baš značajan. Frozen nije savijala noge u kolenima, nije bila kao ove današnje barbike i uglavnom je stajala naslonjena na zid. Spavala je uvek na leđima i imala dve savršene kike s mašnama od crvenog satena. A oči – plave da plavlje biti ne mogu. O trepuškama da i ne pričam. Guste, crne, izvijene na gore, pa kad je protreseš a ona samo trepće.

Frozen je znala o meni više nego ja sama. Naslušala se svega za tolike godine. Znala je za svaku prećutanu ocenu, svaki celofan od bombone koji je završio iza kreveta, znala je koliko je truda trebalo da naučim da čitam i razlikujem pisano b od d.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Moja Frozen je ostala tu čak i kad su sobu preplavili posteri a salvete i mirišljave gumice gurrnute u drugi plan. [/inlinetweet]Nismo više spavale zajedno i nisam još poveravala baš svaku svoju tajnu, ali je i dalje bila prvoplasirana na spisku svih mojih detinjih uspomena. Frozen, pa tri prazna mesta i tek onda sladoled u loptici i šećerna vuna.

E zato mi je žao moje Bebe. Što ne vidim da ima neku svoju Frozen, pravu Frozen i što se njena igra svodi na UP i DOWN ARROW, Space, Enter i, ako baš mora – Escape. Tako se ne odrasta, dušo moja. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Nije život avion pa da uključiš autopilota i zavališ se u sedište. Mora nekad i da se potrči i skoči, i zapne i padne.[/inlinetweet] O, da, naročito – padne.

Vidiš ovo moje koleno? Vidiš ovaj ožiljak, ovaj tu…? E to je kad sam imala pet godina, i bila kod bake na selu, pa me pojurilo neko kuče i ja ti potrčim, sapletem se na onaj veliki kamen kod česme i baaam – pravac u neko staro korito. Drala sam se kao koza, posle mi baka privijala bokvicu i list kupusa.

Mama…?
Molim…?
A šta je to korito?
Korito ti je tako jedna stara kada.
A šta će kada ispred kuće…?
Pa da se kupamo, leti kad je vrućina.
A-ha. – reče i zamisli se.
Sad će da krene s onim svojim neverovatnim pitanjima. Ukoliko dam tačan odgovor – idem direktno u finale. Reći ću joj da smo imali korito, jer je skoro svaka kuća u to vreme imala korito. I da smo leti uglavnom bili bosi. I da niko nije imao ravne tabane ni krivu kičmu. I da je nakvašena zemlja bila sjajna zamena za plastelin, a da se komadićima crepa moglo itekako crtati po ispucalom asfaltu. I da je žumance umućeno sa šećerom nešto najlepše na svetu, posle uštipaka, prženica i popare. I da smo jeli džema i ‘leba i da nije bilo mekdonaldsa i čuda i da nam opet ništa nije falilo.
Mama…?
Kaži, sunce moje.
Mama, da te pitam nešto.
Pitaj, sine.
Mama, a je l’ smem kompjuter…?

Pišite Dudi na [email protected]!