Na osnovu istinite priče

Da se ne lažemo – saobraćajne propise poznajem koliko i demografsku strukturu kineske provincije Nanking. A nisam ni neki vozač. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Prva, kvačilo, druga, kvačilo i tako guslam četrdeset na sat dok oni iza mene ne krenu da pene. [/inlinetweet]Setim se da spustim ručnu tek kad lamela dobrano zasmrdi.

U automobile se razumem koliko i u Prvi zakon termodinamike. Znači – nula bodova. Stajem na stop, kočim na crveno, propuštam pešake, parkiram samo tamo gde mogu da smotam iz prve i stoički podnosim preke poglede ostalih učesnika u saobraćaju. Znači – služim se prevoznim sredstvom koliko moram, po potrebi sipam gorivo i tu se sva priča završava. Ulje ne menjam, na servis ne idem, rezervnu gumu imam…negde.

Prekršaje – ne pravim… namerno. U jednosmernu iz kontra smera sam ušla nekoliko puta i trebalo je da prođe podosta pa da shvatim zašto mi „zaboga, svi ovi ljudi blicaju, zar je ceo svet poludeo..?“

Retrovizor koristim uglavnom da proverim šminku. Unutrašnjost mog četvorotočkaša je takva da mi je, u najmanju ruku, neprijatno da povezem bilo koga. Ako baš i moram, vadim se da su mi je muž uzeo kola na nekoliko dana, pa išao na pecanje, a on je, eto, takva jedna aljkava stoka da je to čudo jedno.
Gle koliko praznih kesica čipsa…?! Svaki put mu kažem da istrese pikslu, ali džaba…

Inače, zakon veli da je za dozvolu neophodna izvesna telesna i duševna sposobnost. Da je to tačno – ne bi mi dali da vozim ni trotinet dvotočkaš na nožni pogon. Ali, kad bolje razmislim – za to stvarno treba da si natprosečan klikeraš. Pa mislim, budimo realni – ko bi sve to pohvatao?

Kolika je maksimalno dozvoljena brzina u naseljenim mestima? Otkud znam, zavisi valjda koje je naseljeno mesto u pitanju. I koliko je gusto naseljeno. Na putu gde se saobraćaj obavlja samo u jednom smeru, parkiranje je dozvoljeno…? Pa, pod a) – sa leve strane puta. Pod b) – sa desne strane puta. Pod c) … ama, mislim se – mani me se, parkiranje je dozvoljeno svugde gde ima mesta pod uslovom da nema pauka. Amin!

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]I otkud ja znam gde je polukružno okretanje na putu rezervisanom za saobraćaj motornih vozila dozvoljeno?[/inlinetweet] Kad polukasnim na posao, polu se okrećem gde god mogu. Nema tu „može – ne može“. MORA.

Elem, takva jedna mora-situacija mi se desila pre neki dan. Vraćala sam se s neke večere i kružim, kružim – nikako da potrefim pravu ulicu. Taman da čestitam sebi kako se dobro snalazim u nepoznatom kraju – kad ono vidiš – patrola.

Ma’nu on meni onom palicom da stanem, mislim se „e sad si ga ugasila“, al’ stanem, šta ću – druge nema. Barem sam vezana, možda mi to uzme kao olakšavajuću okolnost? Namestim ja onu svoju naivnu facu, kad ne lezi vraže, setim se da nemam saobraćajnu. E sad ga stvarno JESI ugasila. Al’ dobro, otvorim prozor i rešim da otvorim i dušu – pa šta bude da bude.

– Dobro veče, kaže ON i vrhovima prstiju dotiče šapku.
– Dobro veče, otpozdravim.
– Pa, šta to radite, gospođice…?
– E, fala ti za to gospođice, bolje nije moglo, mislim se, al’ da me ubiješ – ova gospođica ne zna šta je uradila.
– Šta sam sad pogrešila? – upitam.
– Pretekli ste vozilo.
– Stvarno? Nisam znala.
– Dajte dokumenta da vidimo.
– Vozačka… Lična…Zdravstvena… Kreditna… Računi iz Maksija… Slike familije… Ali saobraćajnu – nemam.
– Kako nemate?
– Nemam. Muž mi bio uzeo kola, a taj šta uzme – ne vraća. Pa vidite samo u kakvom mi je stanju auto vratio… Pogledajte ovu bruku… puna piksla, prazan rezervoar… Vozio neke kolege s posla, da vam ne pričam…

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]ON mudro ćuti dok ja nastavljam da meljem kao navijena. Biće da mu ovo nije premijerno izvođenje.[/inlinetweet]
– Dobro, dobro – prekida me u jednom trenutku. – Nego, šta ćemo sad?
Opet pravim ONU facu. Trepćem. Trepćem puuuuuno.
– Nedozvoljeno preticanje ili obilaženje sa desne strane povlači novčanu kaznu od šest kaznenih poena i iznos između petnaest i trideset…
Kako reče petnaest, tako mi noga skliznu s kvačila.
– …ukoliko lice ne plati, lice se lišava slobode u trajanju od …
– Ja nemam da platim, kažem i otvaram novčanik. Ovo lice nije primilo platu. Ovo lice je upravo dalo poslednjih četristo dinara za parking. Ovo lice će večeras da užicka poslednju paru od svog maloletnog deteta, kako bi preguralo do sutra. Ne ide da ovo lice pare koje je ono maloletno lice kod kuće dobilo za rođendan potroši na jednu kaznu. Može li ovom licu nekako da se progleda kroz prste, molim vas?
– Pa… možemo, recimo, da odemo na neku večeru.
(Eto ti, tačno sam znala. Ovaj me pretiče i s leve i s desne strane.)
– Ma, kakva večera – pobunim se. Ja upravo s večere. Bolje pišite kaznu. Bolje me ‘apsite ako baš mora! Moj muž da zna da idem na večeru, pa on bi… ma, ne možete ni da zamislite šta bi taj uradio. Ljubomoran mi je muž. Stara fora, al’ ajde.
– I treba da bude.
– Je l’ vi to meni hoćete kaznu s komplimentom da pišete?
– Koliko godina imate?
– Trideset … ON gleda u dokumenta. …I osam. Manje više. I nikad nisam kažnjavana, da znate.
– Za sve postoji prvi put.
– I to što kažete.
– Pa šta ćemo sad?
– Šta god vam volja. Ako mora da se piše, a vi pišite. Služba je služba, družba je družba.
– Kako sad tako lepoj ženi da pišem kaznu?
– Nisam ja ne znam kako lepa, više hvatam na šarm, da se razumemo, ali kad čoveka zapadne reon oko železničke stanice, pa još i treća smena, sve što ima dve noge, plavu kosu i prirodne obrve – jeste lepo.
– E pa, tačno ne znam šta sad da radim…češka se po glavi.
Gledam u ona dokumenta i samo što ne zaplačem. Cipele me rasturaju. Nove, nerazgažene. Ako sad puknem lovu na kaznu, ima da ih nosim do dvehiljadeosamdesetpete. Petn’es hiljada… o’kle meni tol’ki novci?!
– Da puštam ili da ne puštam, postavlja sebi sada već hamletovsko pitanje.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ne progovaram. Branim se ćutanjem. I trepćem. Sažali se na mene, sažali se, molim te, molim te, molim…[/inlinetweet]

Ruka pruža dokumenta. Ima boga.

– Kako da vam zahvalim…divni ste, zaista.
– Nemojte da zahvaljujete. Niste ugrozili druge učesnike u saobraćaju. A i ulepšali ste mi dan, da budem iskren. Nema čovek ni s kim da progovori, težak je ovo posao, zahtevan…
– Kako nije, a i vremena su naopaka.
– Ništa onda, srećno. A ako se predomislite za tu večeru, javite… Tog muža, ako ne sluša, odma ima da privodimo na informativni.
– Dogovoreno, kažem i okrećem ključ.
Hvala, druže plavi, pomislim. I ti si meni ulepšao dan.

Stižem za deset minuta, kuckam u mobilni. Zašto li mi svi ovi ljudi blicaju, ovaj je svet stvarno poludeo.

Pišite Dudi na [email protected]!