Nema problema, mama!

– Videćeš, sjajna je. Dala sam joj tvoj broj i adresu, biće sutra kod tebe u sedam. Ostavi joj ključeve i ništa ne brini. Angelina je čudo planetarno, uradi za dan što neka ne bi za nedelju. – rekla je mama. – I ne brini, majka te časti. Ako ja ne mogu da ti operem prozore – ima ko može.
– Ok, pomislila sam. Ako mama kaže da je ok – onda je ok. Pa još i po preporuci. Mogu i ja jednom da dođem u čistu kuću, majku mu.
Sedam nula nula. Ding dong.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Vi mora da ste Duda.
– Jesam.
– Ja sam Angelina, drago mi je. Šta želite da uradim?
(O, ne, ne ide mi baš to delegiranje…)
– Uradite šta god hoćete, šta mislite da treba. Prozore..? Možete li…?
– Naravno.
– Kuhinju..? Pločice…? Kupatilo..?
Na svako moje pitanje, odgovarala je sa naravno, ne brinite ili nema problema.
– I sve to za jedan dan…?
– Ma, kakav dan – rekla je i opasala kecelju. Za jedno pre podne sve ima da bude gotovo. Ništa vi ne brinite. – ponovila je.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ništa da ne brinem?Kako ništa da ne brinem? Ima li to negde da može da se ne brine? Suviše dobro da bi bilo istinito, ako se ja pitam.[/inlinetweet] Kad god me obaspu sa naravno, ne brinite i nema problema – nešto neće da valja. Mislim, u životu postoje izvesna pravila. Kada, kome i zašto ne treba verovati.

Pravilo prvo: [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Nikada ne veruj nekome ko ti više od dva puta tokom razgovora kaže „veruj mi“. Nikada ne veruj nekome ko rečenicu počinje sa „možda me se ne tiče, ali…“ jer takvi obično guraju svoj nos tamo gde mu mesto nije. [/inlinetweet]Ne veruj onome ko ne voli pse i ko ti ne odgovara na sms, a pritom znaš da ne ispušta mobilni iz ruku. Ne veruj ni onima što ćute kao zaliveni, a ni onima što ne zaklapaju.

Ne veruj majstorima, naročito automehaničarima. Dođeš da zameniš ulje a on ti odradi generalku motora. Ne stigneš ni da se okreneš, a već je povadio filtere, karburator, hladnjak i suvozačevo sedište.
– Gospođo, pravo je čudo da ste uopšte živi. Ova krntija svakog časa može da eksplodira. Ali, ne brinite, sve će biti u redu, na pravom ste mestu.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ježim se na „sve će biti u redu“. Jer, obično ne bude. Zato ne verujem ni onima što ti olako obećavaju svašta.[/inlinetweet] Kad mi kažu „smatraj da ti je to završeno“, znam da od posla nema ništa. Ili kad mi daju „učinjenu“ cenu – potpisujem da su me u startu ušili bar za pola. I ne verujem stipsama, onim što kukaju da nemaju za ‘leba i grebu se za produženu s mlekom, a onda na Fejsu osvanu slike s tropskih ostrva. Ma daaaaaj… Ali, vremena su teška, kapiram.

I ne veruj onima što se ljube otvorenih očiju. Mislim, kako to može…? Zna se kako se ljubi, nema tu šta da se gleda i proučava.

Ne veruj frizerki koja nema dobru frizuru. Ako o svojoj kosi ne može da vodi računa, šta će tek od tvoje da uradi? Šnajderke s oparanim porubom na suknji takođe ne ulivaju neko poverenje. Ne veruj ljudima koji o sebi govore u trećem licu. Ni muškarcima koji depiliraju obrve i svaku poruku završavaju smajlijem. Ni mršavom šefu kuhinje. Sve u svemu, malo se kome danas može verovati.

Jer, ovaj je svet pun prevaranata. Ko zna šta Angelina sad radi..? Umesto da sprema, pretura mi po stvarima? Leži u mojoj kadi? Kupa se u mom parfemu? Čita moje dnevnike? Gleda seriju? Prebira po špajzu? Pravi popis moje pokretne imovine? Pustila sam potpunog stranca u kuću. Još gore – moja rođena majka je pustila potpunog stranca u moju kuću. Možda i nema preporuke? Šta ako mi nešto nestane? Šta ako mi sve nestane? Pa mislim, svašta se danas dešava. Baš sam jedna naivna guska, tako mi i treba.

Pola šest. Ulazim u kuću. Čekaj, je li ovo moja kuća? Nešto blješti. Ugasite svetla, ništa ne vidim. Čije su ovo zavese, zaboga? Moje?
– Vaše, Dudo, vidite kako su sinule. I mirišu. Omekšivač sam stavila, ima da mirišu mesec dana. Okrećem se oko sebe, ne verujem. Kuća – blista. Sve blista. Mogu da se ogledam u parketu.
– Angelina, pa vi ste stvarno prali prozore…?
Angelina klima glavom.
– I rernu ste oprali… Izvinite što ja ovako zavirujem, ali prosto ne mogu da verujem. Čudo ste napravili, Angelina.
– Napravila sam i kolač, nisam vas pitala, ali računam – imam vremena, imam jaja, pa neka se nađe nešto slatko… Ne ljutite se, Dudo?
– Da se ljutim…? Ama, kako bih mogla da se naljutim? Ovome se ni u snu nisam nadala. Koliko sam dužna…?
– Ništa, Dudo, gospođa majka je već sve platila.
– E pa, dobro – pomislih – Duda je danas jedna srećna žena.
Čim je Gina zamakla, dohvatih se telefona.
– Mama, mama, ona stvarno jeste čudo. Moraš ovo da vidiš, ne bi kuću prepoznala, nigde trunke prašine nema, sad sam sve gledala, ama znaš li kad je uspela i fuge u kupatilu da izbeli… A kol’ko ti je uzela, života ti…? Šta ja znam koliko se kreće, nisam uzela ženu otkako se Beba rodila. Pojma nemam…
– Trista po satu, valjda.
– Koliko?!
– Mama, pa to je previše! Idi, ženo, presede mi sve, bolje da mi nisi ni rekla. Za pet ‘iljada sam mogla i ja da spremim kuću. Što je mnogo, mnogo je… I, šta kažeš – dala ti popust? Pa jeste, učinjena cena, nema šta… A kad si već tako široke ruke, da dođem ja da ti operem prozore? Što, pa sad ionako nemam šta da radim. A i vremena su teška… Jesam, ručala sam. Ima i za Vladu. Beba jede u školi. Biće za večeru. Naravno, mama. Ne brini, mama. Ma nema problema, mama.

Pišite Dudi na [email protected]!