Nevidljive moći koje utiču na apetit

U proseku, čovek jede 150.000 puta u životu. Skoro nijednu radnju, koje telo ne vrši automatski (npr. disanje), čovek ne izvodi toliko često. Za trpezarijskim stolom se ne koristimo razumom i nikakva tabela sa kalorijama neće nam odgovoriti na pitanje: „Da li je nešto ukusno ili nije?“ Iako svi mi znamo da riba sadrži omega-3 masne kiseline, koje su dobre za srce, a paprika „zdravi“ betakaroten – mnogi od nas će ipak radije pojesti parče torte. Zašto nekim namirnicama ne možemo da odolimo, a druge ni ne pogledamo?

Postoji više faktora koji utiču na naš izbor hrane – sklonost prema nekim namirnicama zapisana je u našim genima, a ne treba zanemariti ni uticaj kulture i naša iskustva u vezi sa hranom. Činjenica je da, s jedne strane, nikada kao danas nije postojalo toliko priručnika o dijetama i, s druge strane, toliko gojaznih osoba. Eksperte uopšte ne začuđuje ova činjenica. Oni tvrde da se čovek hrani ne koristeći razum. Američki psiholozi došli su do saznanja da su ljudima reči „hrana“ i „ishrana“ dve potpuno različite stvari. U jednoj anketi sprovedenoj među 1.000 ljudi, prva asocijacija ljudi na reč „ishrana“, bilo je zdravlje, hemija, kalorije. Kada je u pitanju hrana, prve asocijacije bile su apetit, uživanje, glad. U daljem tekstu ćemo vam otkriti šta sve utiče na vaš mozak dok vi razmišljate šta ćete danas jesti.

Slako nasleđe

Svi vole slatko! Deca i žene pogotovo, muškarci nešto manje. Mnogi već znaju da nam je želja za slatkom hranom urođena. Iako se s godinama želja za slatkišima smanjuje, onaj ko pokuša da se pomoću strogih dijeta potpuno odrekne čokolade, dožive će neuspeh. Želja za slatkišima jednostavno ne može da se „ugasi“. Ona je za pračoveka imala važnu ulogu: u nedostatku ulova, slatki plodovi voća nekada su bili siguran izvor hrane. Osim toga, slatki ukus signalizira da je voće zrelo, dok nam voćni šećer daje mnogo energije. U godinama gladi, kada je postojao mali izbor hrane, to je bio zaista važan faktor.

Deca znaju šta je dobro

U jednom zabavištu u Americi sproveden je sledeći eksperiment: vaspitači su dozvolili deci da jedu šta god požele. Pored voća, povrća i mleka, deci su na raspologanju bili eurokrem, keksovi i sokovi. Vaspitači su pretpostavljali da će deca jesti samo slatkiše. Međutim, nisu bili u pravu: deca su jela pravilno, i to samo zato što su mogla da biraju. Tako se došlo do zaključka da deca imaju urođen osećaj pomoću koga osete kada su gladni, tj. siti i koje namirnice im nedostaju. Nažalost, roditelji često greše i kažu detetu da moraju da pojedu sve što je na tanjiru. Na taj način deca ignorišu signal za sitost i uče da jedu sve što im se stavi na tanjir.

Koreni iz detinjstva

Ljubav prema određenoj vrsti hrane „vuče korene“ iz detinjstva. Naime, ono što smo voleli kao dete, volećemo da jedemo i kao odrasli. Isto tako, izbegavaćemo da jedemo ono što nikada nismo probali. Strunjaci kažu da ćemo zavoleti neku namirnicu tek nakon što je deset puta probamo. Deca se ugledaju na roditelje, braću i sestre i u najvećem broju slučajeve jedu isto što i oni. Na ovaj njihov izbor utiču još prijatna atmosfera i lepo okruženje. Detetu je takođe važno da jede zajedno sa majkom, jer se ona brine o njegovoj ishrani. Ako na primer majka ne jede jabuke, velika je verovatno a da ih ni dete neće jesti. To je najbolji dokaz da se navike u ishrani prenose s generacije na generaciju.

Ko se jednom opeče…

Samo jedna koščica ribe, koja nam je zastala u grlu, može da učini da nikada više ne poželimo da jedemo ribu. Ovakve „averzije“ nas zapravo štite od „opasnih“ životnih namirnica. Ljudima iz kamenog doba ovakvo upozorenje bilo je dovoljno da tu hranu više ne jedu – jer bi sledeći put mogao biti koban. I u nama se krije jedan delić pra čoveka, a jedan američki psiholog je to potvrdio svojom pričom: on je jedne večeri jeo šnicle sa sosom, a sledećeg jutra je dobio grip. Iako je znao da ovu bolest nije uzrokovao sos, on od tada izbegava da ga jede. Upravo takva iskustva su razlog što neke stvari ne volimo.

Lepi šareni svet

Evropska prehrambena industrija potrošila je, samo tokom prošle godine, 1,7 milijarde evra za reklame. Čak 81 odsto od toga su reklame za slatkiše, slane grickalice, sokove i pivo, dok su manje od jednog procenta reklame za voće i povrće. Najvažniji medijum za „stvaranje ovisnosti o slatkišima“ je TV.

Što skuplje, to ukusnije

Za „imidž“ nekog proizvoda nije uvek bitan samo njegov ukus. Mnogo je važnije da on ima epitet „specijalne, retke hrane“. Uzmimo za primer losos: u 19. veku u Nemačkoj postojala je tradicija da gazde svojim slugama ne daju da jedu losos više od dva puta nedeljno. Za to vreme u Londonu su učenici protestovali, jer su morali da jedu ovu masnu ribu svaki dan. Objašnjenje: Temza je bila puna lososa i ova riba je tada bila najjeftinija hrana. Tokom industrijalizacije došlo je do zagađenja reka i pomora ove vrste ribe – zbog čega je losos postao skup delikates. Danas se on gaji u ribnjacima, zbog čega je dostupan po pristojnim cenama.

Tekst: Violeta Komazec