Ohridsko jezero – Put kojim se vrlo retko ide

Eto, pošto su i niskobudžetni Bugari ove godine uveli vize za nosioce srbijanskih pasoša (iako su besplatne, ruku na srce), a Crna Gora nam je bila odavno prilično poznata, našoj četvoročlanoj turističkoj delegaciji (osim mene, tu su i Goca, Sanja i Bojan, likovi koje ću kasnije pomiljati do mile volje) nije preostalo ništa drugo već da se „baci“ na obilazak najnovijih letnjih hit-destinacija, najniskobudžetnijih od svih za koje nam viza nije potrebna. Ukrajini svaka čast, bili smo tamo. Gruzija neka čeka sledeću godinu, ili koju već.

Da skratim priču, ove godine smo letovali na „slatkom moru“: Ohridskom jezeru. U dve zemlje. Ovo je priča o „onoj drugoj“. O Albaniji. I o izletu u najveći albanski grad ba Ohridskom jezeru, a on se nekako slovenski zove: Podgradec. Albanci progutaju ono prvo „G“, pa na kraju, u njihovoj varijanti, grad ima naziv „Pogradec“, ili još gore „Poradeci“, ali to već nije naša briga. Uostalom, svi će nas razumeti.

Naravno, turistička poseta najzatvorenijoj zemlji Evrope ne može se „ispustiti iz ruku“ kada ti je već „pod nosom“. Ko da odoli bunkerima naslaganim kao kugle sladoleda duž puta? A da vidimo kako izgleda jezero sa njihove strane? A da se okupamo malo u albanskoj vodi? Naravno! Modaliteti pristizanja iz Ohrida u Podgradec, najbliži albanski grad su tipično balkanski. Prvo dođeš u Sveti Naum, mesto u kome je jedan svetac Naum, sa svojim drugarom Klimentom, koji je voleo da prebiva u obližnjem Ohridu, izmislio ćirilicu jer mu je bilo dosadno da se više gnjavi glagoljicom. Tu ima jedan lep mali manastir, ušće Crnog Drima u Ohrid i super plaže. Brodići koji se nalaze ukotvljeni u okolini besomučno puštaju pesme tipa „Ekspresno“ („Neki rekli biiii da je pornografijaaaa…“), „Crveni brushalter“, „Gaćice“ i tom slično ispred manastira. Rek’o bi čovek da su antireligiozni aharhisti, a ono žučni makedonski kleronacionalisti. Opet krš u glavama. Balkan. Na tezgama u okolini možeš kupiti tavče za gravče, ili pojesti gravče na tavčetu. ako nisi shvatio, to je gusti pasulj sa dodacima. Tavče (hrvatski: tava) će ceniti tvoja staramajka, a gravče (hrvatski: grah) ćeš stotinama puta jesti ti, kada se vratiš, tako da ti preporučujem dotičnu investiciju… A, sad, pravac – Albanija! Iskušenje je preveliko!

Ribarski čamci spremni za lov na preskupe ohridske pastrmke?

Lov je na ovu vrstu ograničen, a koliko se to poštuje… ko zna? Posebno u Albaniji…

Kada pitaš čoveka za tezgom koji prodaje neke džidža-bidže, kako da stigneš do Albanije, on ti kaže da ima 1 km do granice, i da se treba ići uz brdo, ali to je ustvari kasarna Makedonske vojske, pa to baš i nije zgodno, ali i nije uošte neizvodljivo, samo treba ići pravo i kada te zaustave vojnici, ti samo kažeš „Poslao me Ljupčo!“ (Doslovno sam prepričao!) Kako???? Nisam zadovoljan objašnjenjem, iako govorim makedonski kao maternji. Ipak nekako uspevamo da saznamo da ima tu negde stanica prigradskog busa koji vozi od Ohrida do graničnog prelaza. Makedonskog. Super. Put traje 5 minuta, 5 km. Bolje to nego „Poslao me Ljupčo!“ pred cevima vojnika. Onda ide granični prelaz. Peške prelazimo i predajemo pasoše ljubaznom graničnom službeniku. Fino objasnim čoveku da idemo na jedan dan u Albaniju na kupanje i klopu. Naravno da mu je teško da shvati. Makedonci to ne rade, zašto mi to hoćemo?

Grčke telefonske govornice su i u Albaniji! Svuda na Balkanu, od Albanije do Rumunije, osim… naravno, u Makedoniji! Iste su kao naše…

Pa, nova zemlja, novi grad! Nismo nikada tu bili! Pričamo na makedonskom. Pita me da li sam Makedonac. I jesam i nisam, kažem. Kako? Pa, deda mi je menjao prezime iz Milošević u Milošev bar dva puta u svom životu, i dva puta obrnuto, a da je ostao u Makedoniji posle 1945, ništa mu ne bi pomoglo da mu komunisti ne dodaju jedno -ski na prezime, pa bih sad ja bio Miloševski. Ili Milošoski, kao onaj njihov ministar. Narodni običaj u tim krajevima je kada dođu Bugari, Srbi, Grci ili makedonski komunisti da se menjaju prezimena. I nacije. Đuture. Službenik se smeje zbog mog objašnjenja. Zna da je istinito, a ne sme da kaže. Sad peške do albanske strane. Nije nimalo blizu. Ima par kilometara izuvijanog puta. Sunčan dan pored jezera, ničija zemlja. Pojavljuje se natpis „Republikë e Shqipërisë“, izrešetan mecima.

Hoću da slikam, Goca ne da. Sad mi žao, nikog nije bilo u okolini. Kada nas graničari vide kako peške prelazimo granicu sa srpskim pasošima, zabezeknjuju se. „Mir dita!“, kažem ja. „Ol for – Serbija?“, pita carinik. „Ol for!“. Popunjavaju neke formulare, plaćamo turističke takse od 10 evrića i dobijamo pečate da možemo da ostanemo mesec dana u Albaniji. Eej, možemo i do mora ako ‘oćemo! Drač! Saranda! Pa posle i na Krf, ako imamo vize! OK, nemamo, nema veze. Dosta je i Podgradec. Jedan carinik sa neodobrvanjem primećuje da se četvrta članica naše grupe zove Sanja. Zbunjen je. Mrmlja nešto kao: „Anja, Sanja, Tanja, Vanja… Ovi se svi isto zovu tamo, bre!“. Nalazimo prvi taksi. Crni mercedes. Jedan elegantan i vitak stariji prosedi čovek stoji pored. Ja idem da se cenjkam. Upozoravam saputnike da sam na netu čitao da je prava cena od 4 do 8 dolara, ili evra, šta već, i da ako taksista kaže, recimo, 30 evra do Podgradeca, da moramo da primenimo ono orijentalno: „Ne, hvala, idemo peške!“. „Peške 15 km?“. „Da, peške!“. I da krenemo, jer tako se cenjkaju Englezi i Holanđani, pa onda taksista pojuri za njima i snižava cenu na podnošljivo. Ispostavlja se da čovek zna da kaže nekoliko stvari na ne-albanskim jezicima.

Pite i burek. Šta tu ima nejasno?

Kada ga pitam „Zboruvate li makedonski?“, čova kaže „Malo!“, uz osmeh. Ohrabren sam i pitam ga: „Kolku košta do Podgradec?“, a on će: „Pogradec? Pet evro!“. Opa, čovek govori makedonski! Ma đavola! Zna još pokoji broj i još 10 reči, ali je ljubazan i nasmejan. Bogznakako se napričamo svi mi sa njim. Prolazimo zgodnu plažu Tušemište, u istoimenom selu, ali odlučujemo da odemo do grada. Stižemo do Podgradeca. Dogovaramo se da nas dočeka ispred istog restorana u centru gde nas je istovario. „Restoran Krim. Đašte? Štate? Ejt o’klok? Osum?“ Zaboravio sam kako se na albanskom kaže broj 8, od svih brojeva jedino njega ne mogu da se setim, a hoćemo kući baš u osam! Pokazujem brojku na časovniku. Taksista se smeje. Dogovor je pao. Preziva se Agoli. Sa dva L. Ako je jedno L, na albanskom je to LJ. Dobijamo vizitku za svaki slučaj. OK. Grad? Ništa spektakularno na prvi pogled. Jedna džamija. Buregdžinice i kafići. Ali, gomila pravoslavnih crkava. Uups, pravoslavna Albanija? Da, oko 20-30% Albanaca su pravoslavci, još od ranog Srednjeg veka. Ovi ovde u svakom restoranu imaju albansku i grčku zastavu, trešte grčki hitovi, svi se nose kao Grci. Ime grada je makedonsko, jer ima dosta Makedonaca ovde. Ovo geografski i jeste Makedonija. Na plaži može da se kupi Chipsy iz Srbije na svakom ćošku. Svi su ljubazni. U jednoj berbernici ima ogromna slika Džordža Buša, ali mi Bojan ne govori o tome, pa je ne primećujem, inače bih je možda i slikao! Veliki donator satova, Džordž Dablju. Odudaramo izgledom. Okreću se i momci i devojke za nama, pa zaključujemo da možemo glasno i na srpskom da pričamo, vidi se iz satelita da smo strejndžeri. Mladi Albanci zvižducima pokazuju da su fascinirani mojom plavokosom devojkom. Ona nije.

„Kaon“ je lokalni svealbanski pivski brend koji se nije smeo propustiti!

Svima smešno. Pola grada je u polukršu ostalom od Enver Hodže, a pola je superurbano. Turizam se tek razvija. Menjačnice i banke ne rade, subota je popodne, ali hoće da promene pare i na kiosku. Super! Plaža je ogromna i peščana. Još jedared: super! Kakva razlika! Ali, i kada se kroči, zaista liči na Štrand u Novom Sadu: malo je muljevito, jako je plitko i neki đavolčići brboću iz vode. Dali smo im kodno ime „Brboći“. Ili na albanskom, „bërboqi“. Naravno da ta reč ne postoji kod njih. Ja ne gledam horore, pa se ne plašim, kao neki članovi, da ne kažem članice. Iskustvo sa kanala Animal Planet mi kaže da je to nešto… normalno, valjda. Dobro, kupali smo se u albanskom Ohridskom jezeru. Sledeći put ćemo ići u ono Tušemište, odmah posle granice, tamo je šljunak i gomila kafića. Nema mulja, više je morski. Odosmo na hranu i „Kaon“ pivo. Nalazimo restoran po imenu „Borana“. Lako se upramti, kao miks između „Boranija“ i „Gvarana“. Što su ti tehnike pamćenja! „Kaon“ je nacionalni pivski brend, koji vredi ispoštovati. Kad kažemo da ćemo roštilj, a gazda priča makedonski, cela familija se razletela da nam napravi hitni roštilj (objasnili smo da do 8 moramo da smo… otišli).

Klinci duvaju fenom u žar, nema električnog roštilja. Pravi ugalj. Ćerka i majka, kao i drugi sin, svi mese neke pljeske punjene slaninom i kačkavaljem. E, naspram Crnogoraca… Što Goca kaže, tamo te ubede da si srećan ako se samouslužiš ili te primete posle 34 minuta sedenja. Dobijamo i poklon – beli sir na žaru, specijalitet kuće. Smažemo sve ultrabrzo. Da platimo. Sve zajedno (nema fiskalnog računa), nekih 11 evra za 4 osobe, sa salatama i gomilom pića. Ja dajem 15 i kažem, dobro je. Gazda viče – ne! Ja vičem – da! I na kraju ostajemo na tome da je dobio moćan bakšiš. Da znaju Albanci kad Srbi gostuju! Ili su oni mislili da smo Makedonci? Nema veze, Sloveni. Ne razlikuju oni to mnogo. Pa i mi se ne razlikujemo. Na obali smo. Da ne kažem Rivi. Kada padne sumrak, izlaze svi na šetalište. Ribe su im toliko obnažene, da bi i Grand Show poželeo da ih ima kao pozadinu. U Albaniji nismo videli nijednu feredžu ili maramu, ili dimije, ili keče, dok smo u Ohridu videli i vehabije, i umotane žene, i bele kapice i šta sve ne. Eto ti relikvija zemlje u kojoj je religija bila oficijelno zabranjena godinama! A i hrišćani su… Gospodin Agolli čeka sa osmehom na zadatom mestu. Mi stižemo u dva minuta do 8, a on je već tamo! Dao nam je besu, šalimo se. Nema sa Albancima „neću ispuniti obećanje“.

Što bednija zemlja, to više Mercedesa. I to onih starih modela.

Ne, nije podgorička registracija. Tamo je orao žut.

Elem, vraćamo se. Bilo je ukusno, zanimljivo, poučno i povoljno. Taksista, koji, kao što rekoh, vozi jedan od mnogobrojnih mercedesa (uzgred, što siromašnija zemlja, više mercedesa, i to onih starinskih modela), pita da li je bilo skupo. „Mnogo pari?“. Ma, jo! Naučili smo i mi nešto od suđenja Slobi, pa znamo da kažemo „jo“ ili „po“. Kada pređemo granicu, hodamo još par kilometara dok se noć spušta nad Galičicu. Bila bi to sjajna romantika da nismo shvatili nešto kasnije da to i nije baš bila veleumna ideja. Taksista nas kupi i vozi za Ohrid. Uzgred nalećemo na dva psa pored puta. Ja pitam: „Kučišta? (Kerovi)“. Taksista odgovara: „Ma, ne, volci (vukovi)!“. Slatko. Mogli smo biti večera nekome, taman pošto smo i sami večerali. Smejemo se od olakšanja. Idemo na par pića u Ohrid da se smirimo, pa onda u Srbiju. Balkan je već sam po sebi avantura. Afrika i Azija mogu da čekaju. Još ćemo se mi smucati po niskobudžetnim destinacijama tranzicione Evrope… Ako nas nešto ne pojede u međuvremenu.

Ispred splava-diskoteke na „rivi. Tu su zastave svih albanskih
prijatelja: najbliža je američka, a zastupljene su sve NATO-perjanice.
Muslimani su ubacili tursku, a pravoslavci grčku zastavu. Makedonce
niko nije pitao, iako su 10% stanovništva.

Povratak u Makedoniju peške. Sunce je zašlo, a vukovi se još nisu ohrabrili…

Autor: Žikica Milošević – kolumnista magazina „Joy“