Telo posle porođaja: Lepo i prirodno? Ili…?

Autorka teksta: Vesna Banovčanin, Majka dvoje dece; Svetski prvak u plesu; kategorija preko 35 godina; Magistar farmacije.

Šta kada se u svojim četrdesetim i sa dvoje dece nađete uhvaćeni „off guard“, u vremenu u kojem je mladost imperativ a biti vitak i zgodan prosto obavezno, u ličnoj ispovesti otkriva Vesna Banovčanin, majka dvoje dece, svetska prvakinja u plesu (u kategoriji preko 35 godina) i magistarka farmacije.

Foto: Facebook

– Obzirom da živim u vremenu kada je mladost imperativ, a biti vitak i zgodan prosto obavezno, u svojim 40-tim i sa dvoje dece našla sam se uhvaćena „off guard“ .
U redu, kao bivši sportista (mada sportista, kao i oficir – nikad nije bivši) trudim se da odgovaram zahtevima vremena – vežbam, jedem, ne po želji a po dijeti, i uglavnom sam zadovoljna rezultatima.

Ali, pojavio se i drugi momenat.

Revoltirane mame iz raznih delova sveta poručuju da je u redu imati mlitav stomak koji se prevaljuje preko ivice pantalona, strije, par santimetara viška kože ostalih posle porođaja.
I ne samo da je u redu, nego i da je lepo!
Lepo, kao dokaz izvršene „vrhunske dužnosti žene“, kao dokaz da je dala život drugom biću, svom detetu.

Hm.
Zanemarimo duhovne aspekte, ostanimo na fizičkim.
Moram priznati, iz svog iskustva govoreći, ništa me više ne nervira nego upravo taj stomak. Post – porođajni. U mom slučaju – dvostruko post porođajni. I ništa me ne bi više radovalo, nego da pripadam onoj maloj grupi srećnica kojima se posle trudnoće i porođaja apsolutno ništa ne vidi! Koje i dalje imaju lep, zategnut stomak, čvrstu kožu bez traga strija (lično ih poznajem nekoliko).

Ali, ne pripadam.
Moj stomak se celom dužinom pomerio unapred, tako da gledajući se iz profila umesto ravne linije imam ispupčenu.
Na donjem stomaku je došlo do razdvajanja mišića – a na to vas niko ne upozorava, pogotovo niko iz medicinskog sveta –i džaba mi sve vežbanje kad između mišića postoji prazan prostor.
I opuštena vreća od stomaka ostaje upravo to. Opuštena vreća.

I u ovom trenutku sam se našla u dilemi koju mi društvo postavlja.
Da li je to lepo, ili treba da se osećam kao izgnanik iz društva mladih, lepih i zategnutih?
Ne želim da se osećam kao izgnanik. Ne mislim da sam uradila išta čime bih to zaslužila. Osim što se moje telo (kad smo već kod toga, i lice) potpuno prirodno promenilo pod uticajem vremena i trudnoća.

I kao što nisam baš oduševljena borama (tešim se da su smejalice), sedom kosom (to se bar lako rešava), tako nisam oduševljena ni opuštanjem kože, ni njenim viškovima, a ni lakšim zadržavanjem masnog tkiva.
I ne mislim da je to lepo.
Prirodno, da, ali ne i lepo.

I šta dalje?
Mislim da tu svako treba da odluči za sebe.
Ja sam rešila da bore neću zatezati, usne i grudi neću dopunjavati. Iskreno, mislim da nema ničeg ružnijeg od starog lica, zategnutog do neprepoznatljivosti u pokušaju da se izgleda mlado.

Tako i sa telom.
Vežbaću, jer verujem da je pokretljivost osnova zdravog života.
Ograničiću ishranu (sa apsolutnim izuzetkom rođendanskih torti svoje dece u kojima ću uživati bez ikakve griže savesti), i nadati se da će to pomoći održavanju tela u željenoj formi.

Ali se neću praviti da je to lepo.
Jer, ruku na srce, nije.
Jeste prirodno. I prihvatam to upravo tako.

NAPOMENA: do sad nisam videla da muškarce muče ista pitanja. Mada i oni stare, i njihovi stomaci rastu, podbradci se pojavljuju, grudi opuštaju… Možda da sledimo njihov primer, i uživamo u životu takvi kakvi smo?