Francuski ambasador otvorio vrata beogradske rezidencije

Gospodin Jean-Francois Terral, francuski ambasador u Srbiji, još pre dvadesetak godina kada je prvi put bio u Beogradu, na Samitu nesvrstanih zemalja, supruzi je obećao da će je jednog dana dovesti da vidi ovaj grad. Slušajući sve najlepše o tadašnjem glavnom gradu Jugoslavije, Marie-Pierre je priželjkivala da njen suprug dobije službu u Beogradu.
Želja joj se ostvarila pre dve godine. Ovaj šarmantni bračni par imao je priliku da živi u brojnim rezidencijama širom sveta. Ali, kažu da je ova u Beogradu, posle Palaco Farense u Rimu, jedna od najlepših rezidencija. Idealna lokacija u blizini Knez-Mihailove ulice, odakle se čuje gradska vreva prolaznika i dopire miris kalemegdanskog parka što još više doprinosi lepoti uživanja u ovom zdanju.

Monumentalna građevina, kombinacija socrealizma i kubizma sa elementima reljefnog klasicizma, svojom spoljašnjošću ne otkriva i veličanstven enterijer. Drvena vrata visine oko sedam metara, ukrašena inicijalima francuske republike, na ulazu u rezidenciju stvaraju blagi utisak hladnoće. Ali iza njih, uz stepenice koje vode do glavnog salona, doživljaj se potpuno menja. Na prvi pogled, zbog visokih ogledala, mermernih stubova i baroknih bordura stiče se utisak da ste u raskošnom Versaju, koji polako prerasta u klasiku uz pomoć modernog nameštaja u art-deko stilu. Toplini ovog velelepnog doma doprinosi i bračni par Terral, koji vam srdačnim osmehom i izgovorenim dobar dan na tečnom srpskom jeziku stavlja do znanja da ste dobrodošli. Sledi posluženje, čaj, kafa i keks, servirani na francuski način.
– Francuzi su po prirodi velike estete i smatraju da loše servirana hrana može i najukusnijem jelu da umanji vrednost. Sve što se nađe na trpezarijskom stolu mora da bude aranžirano sa stilom. Mnogo knjiga je napisano na tu temu, a u većim francuskim gradovima u mnogim dekor radnjama prodavci će se potruditi da vam konkretnim primerom prezentuju kako izgleda lepo postavljen sto – kaže za Hello! gospođa Marie-Pierre.

Izdali ste knjigu Umetnost življenja na francuski način. Odakle ideja za to literarno štivo?
Marie-Pierre: Ovo je prvi, a verovatno i poslednji put da sam se latila pisanja. Izdavanje knjige je ozbiljan, dug i skup proces. Prvobitna zamisao bila je da knjiga sadrži samo recepte najukusnijih jela francuske kuhinje. Ali Umetnost življenja na francuski način nije samo jelo, već i uputstvo kako da se na pravi način uživa u hrani. Na ideju izdavačke kuće Laguna knjiga je upotpunjena opisima salona rezidencije i francuskih manira. Veliku zahvalnost dugujem i Zoranu Milenkoviću, glavnom kuvaru francuske ambasade, koji mi je bio od velike pomoći prilikom pisanja knjige.

Vaša supruga je, zbog izdavanja knjige, bila u centru medijske pažnje. Da li ste verovali u nju kada se prihvatila takvog posla?
Jean-Francois: Priznajem da je ona bolja od mene. Oduvek su me oduševljavali njena ambicioznost, šarm i brzina razmišljanja, zbog čega sam se u nju i zaljubio onog momenta kada sam je prvi put ugledao na fakultetu. Ali moram da priznam da sam na početku bio prilično skeptičan. Budući da je advokat po profesiji, bio sam sumnjičav u vezi sa njenom literarnom veštinom. Po završetku, bio sam oduševljen.
Marie-Pierre: Kad god bi mi suprug rekao nećeš uspeti, više sam se trudila, s ubeđenjem da ću uspeti. Njegovo nepoverenje je samo ubrzalo ceo proces završetka knjige.

Oboje imate specifičan odnos prema srpskom narodu?
Jean-Francois: Francuze i Srbe su oduvek vezivali prijateljstvo i uzajamna pomoć tokom ratnih godina. Francuski narod je poznat po tome da, uslovno rečeno, ne voli strance. Međutim, prema Srbima gaji specifične simpatije, o čemu svedoči i ova veličanstvena rezidencija koju je podigla francuska vlada.
Marie-Pierre: Naša porodica je i rodbinski vezana sa Srbijom. Naša kćerka jedinica je udata za čoveka koji je polu-Srbin. Naime, majka mog zeta je Srpkinja koja je svojevremeno od Francuskog kulturnog centra dobila stipendiju da završi studije u Parizu i tamo se udala.

Rezidenciju u kojoj trenutno živite nazivate palatom?
Marie-Pierre: Rezidencija, pored veličanstvenosti kojom odiše, svojom veličinom od 6.000 kvadratnih metara odgovara dimenzijama palate. Prostire se na tri sprata, ima oko trideset odaja, nekoliko terasa i veliko dvorište sa bazenom. Ako izuzmemo barokne detalje, ova zgrada je pravo oličenje moderne arhitekture, ne samo u eksterijeru i enterijeru već i u samoj organizaciji prostora. Umesto da se prostorije nižu jedna na drugu, kao što je bio slučaj pre pojave moderne, raspoređene su u obliku slova L.

Da li ste kao i vaši prethodnici na palati pravili neke arhitektonske zahvate?
Jean-Francois: Posle velike obnove 2002. godine, kada je francuskoj rezidenciji vraćen njen prvobitni izgled, francuska vlada je zabranila bilo kakva preuređenja. Mi smo našu palatu upotpunili nekim sitnicama poput vazi, ramova za ogledala i umetničkih slika, od kojih su najvrednija dela Picassa i Henrija Matissa.

U glavnom salonu za prijem, centralni deo zauzima klavir. Da li i vi ponekad svirate?
Marie-Pierre: Klavir je glavni instrument na kome se svira na svim prijemima koje često organizujemo. Baš početkom ovog meseca pravimo prijem za dvesta pedeset zvanica. Nažalost, ni suprug ni ja ne sviramo a, mimo svečanosti, u zvucima klavira uživamo kada nam u posetu dođe kćerka sa suprugom iz Pariza.

U celoj rezidenciji primetili smo reljefe koji simbolično predstavljaju francusku republiku?
Jean-Francois: Francuska je na neki način posle Prvog svetskog rata kumovala nastanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Iz tog razloga, francuska vlada je želela da u Srbiji podigne veličanstvenu zgradu koja bi svojim izgledom dočarala važnost Francuske u istoriji nastanka srpske kraljevine. Za tu priliku je u Beograd poslat Roger-Emile Expert, vladin arhitekta. On i skulptor Carl Sarabezolles napravili su i dekorisali ovu palatu. Gospodin Sarabezolles je glavni krivac što se simboli, poput četiri francuske reke, golubice mira, predstave važnih istorijskih trenutaka, oznake RF, nalaze duž cele francuske rezidencije u Beogradu.

Skoro sav nameštaj je u boji trešnjinog drveta, u art-deko stilu. Da li je on delo istog majstora?
Marie-Pierre: Da. To je ručno napravljen nameštaj i nosi pečat kraljevske stolarske radionice Lu-Lu. U ovoj radionici su se proizvodili najfiniji komadi u art-deko stilu, isključivo za članove kraljevske porodice.

Da li su velike tapiserije na zidovima moda tog vremena?
Marie-Pierre: Svi ukrasni detalji, tepiserije, zavese, tepisi, pravljeni su isključivo za ovaj prostor i skoro svi su napravljeni do sredine XX veka. Na zidovima dominiraju tapiserije sa orijentalnim motivima što je predstavljalo veliki povratak mode tapiserija tog vremena.

U kom delu rezidencije provodite najviše vremena?
Marie-Pierre: Ja uživam u takozvanom ružičastom salonu. Svojim izgledom, roze stubovima i garniturom sličnog dezena, ovaj salon, manjih dimenzija, predstavlja pravi ženski kutak. Pored njega omiljena prostorija mi je velika trpezarija, za čijim ogromnim drvenim stolom može da večera trideset dvoje ljudi.
Jean-Francois: Zbog poslovnih obaveza najviše vremena provodim u kancelariji, čiji su zidovi presvučeni drvetom. Opremljena je za poslovne obaveze, a najveći deo zauzimaju radni sto, udobna kožna fotelja i dve stolice u Frank Lord Right stilu. Na zidu se nalazi slika Picassa i uramljena fotografija Nicolasa Sarkozya.

Čuli smo da oboje imate specifične hobije?
Marie-Pierre: Volim da idem na Bajlonijevu pijacu sa kuvarom Zoranom. Već imam svoje prodavce kod kojih kupujem određene namirnice. Nedavno mi se desila jedna interesantna anegdota. Prošla sam pored prodavca kod kojeg obično kupujem pečurke, a on je, videvši da neću da svratim kod njega, u šali rekao: Sveže pečurke po dvesta, a za Francuze dvesta pedeset dinara.
Jean-Francois: Da nisam ambasador, bio bih baštovan. U Francuskoj, u jednom selu, imam veliki vrt, gde sam pre šest godina posadio dvanaest stabala voća. Ovde mi to nedostaje, mada sam u jednom delu bašte zasadio paradajz. Ali to nije običan rasad. Naime, po samom dolasku u Beograd, na jednom prijemu upoznao sam guvernera Narodne banke Radovana Jelašića, koji takođe obožava vrtlarstvo. Iz svog vrta doneo mi je rasad, koji fantastično uspeva u bašti rezidencije. Zbog toga volim da kažem da isključivo jedemo paradajz iz Narodne banke Srbije. Toliko dobro rađa,da ga leti uopšte ne kupujemo na pijaci.

Gospođo Terral, budući da vas interesuje kulinarstvo, koje biste nam recepte preporučili?
Marie-Pierre: Trenutno mi na pamet pada trista ukusnih jela. Ali, na primer, teletina marengo u paradajz-sosu sa maslinkama i teletina oflofe sa komadima sira i sa šampinjonima imaju izuzetan ukus. Od poslastica, Francuzi najviše vole dezert bourdaloue, kolač sa kruškama, orasima i sa kremom, kao i kruške u crnom vinu.

Koje jelo srpske kuhinje posebno volite i šta mislite o našim običajima?
Marie-Pierre: Obožavam pasulj, koji je veoma težak, ali ga naš kuvar sprema na poseban način, da mu se ne može odoleti. Od srpskih običaja simpatičan mi je gest posluženja slatkog i vode. Moram da priznam da sam veoma iznenađena brojem srpskih slava, jer malo-malo neko od moje posluge ne dođe na posao zbog proslave imena nekog sveca.
Jean-Francois: Volim pasulj i sve vrste mesa, a najviše mi se sviđaju šnenokle.

Da li se družite samo sa državnicima i ko je od javnih ličnosti ostavio naročit utisak na vas?
Marie-Pierre: Ovde je veoma lako stupiti u kontakt sa ljudima. Svi su prirodni i veliki su domaćini. Pored diplomata družimo se i sa običnim ljudima, sa kojima često po odlasku iz zemlje ostajemo u kontaktu. Sa srpske javne scene sam upoznala mnoge javne ličnosti, a poseban utisak na mene ostavili su predsednik Srbije Boris Tadić i ministar kulture Nebojša Bradić.

Da li vas rastužuje pomisao da ćete morati da napustite francusku rezidenciju u Beogradu?
Marie-Pierre: Veoma mi teško pada i sama pomisao na to. U kojoj god zemlji da se nalazimo suprug i ja ulažemo u odnose sa ljudima, kao da ćemo celoga života ostati tu. Rastanak nam uvek teško pada. Ali, mislim da će ovog puta biti najteže.
Jean-Francois: Obećao sam supruzi da ćemo onog dana kada Srbija bude ušla u Evropsku uniju doći u Beograd da zajedno sa srpskim narodom uz šampanjac nazdravimo pobedi.

Intervju: Jelena Popović, Foto: Mladen Šormaz