Rak dojke: Svetlo u lavirintu

Pre dvanaest godina Ljubica Svilar, po profesiji projektant, suočila se sa teškom bolešću – rakom dojke. Osećaj straha i bespomoćnosti, rađanje nade, želja da se savlada podmukli neprijatelj – sve to pretočila je u knjigu „Lavirint“.
Šta se dešava u duši žene koja je iz sigurnosti i bezbrižne svakodnevice zakoračila u zamršeni splet tunela odakle možda nema izlaza? Na koji način se vratila sopstvenoj postojanosti? Autorka romana kaže da „nesreća, kao i sreća – zadesi čoveka. I sa nesrećom – kao i sa srećom – treba se nositi“.

Upravo o tom odnosu prema sreći i nesreći, o dubokim i ličnim osećanjima, Ljubica piše u knjizi čije su prve rečenice nastale na samom kraju lečenja od teške bolesti. Iako roman nije autobiografski, sadrži mnogo takvih elemenata, jer se, kako kaže autorka, najbolje opisuje ono što sami doživite: „Mislim da svako kome se tako nešto desi počne da preispituje svoj dotadašnji način života. Neminovno se nameću pitanja – da li je trebalo da bude drugačije, da li se nešto moglo izbeći ili promeniti.

Potiskivanje crnih misli

U „Lavirintu“ se govori o ljubavi i poverenju, ali osnovna nit romana jeste pitanje izlečenja, uspostavljanje ravnoteže i povratak sopstvenoj postojanosti. Junakinja knjige deli Ljubičine životne vrednosti, ali u njen lik ugrađena su i iskustva drugih žena. Preplitanjem stvarnog i paralelnog sveta htela je da pokaže da žena koja proživljava suočavanje sa smrću želi da pobegne od svoje svakodnevice, ili bar da je promeni. „Čovek nastoji da odagna ružne misli, verujući da se takve stvari dešavaju nekom drugom. Kad se to desi vama, javi se osećaj apsolutne bespomoćnosti. Dobro je što to kod mene nije trajalo dugo, jer je od dijagnostikovanja kancera do operacije prošlo samo nedelju dana. Za to vreme trebalo je uraditi mnoštvo analiza, pa mi za razmišljanje nije ostajalo mnogo vremena“, kaže Ljubica Svilar i ističe da joj je nadu davala činjenica da nalazi nisu ukazivali na nerešivu situaciju. Kasnije, tokom oporavka, odlučila je da potisne svaku negativnu misao. Tu odluku nije bilo lako sprovesti, ali svaki put kad bi joj crna misao prošla kroz glavu, podsetila bi se šta je obećala sebi i šta je njen zadatak. Imala je mnogo poverenja u zvaničnu medicinu i lekare koji su pratili njenu bolest, a sve vreme porodica je bila uz nju. No, najvažnije je bilo to što je shvatila da je glavno uporište – u njoj samoj.

Demoni u glavi

Ljubičino lečenje trajalo je oko godinu dana, a tokom tog perioda pokušala je da promeni dotadašnji način života, način razmišljanja i poimanje sveta. Od trenutka kad sazna da je bolestan, čovek počinje drugačije da rezonuje. „Verujem da mnogo toga dolazi iz glave, u kojoj neke beznačajne stvari pretvaramo u čudovišne zaplete i konstrukcije. Jasno je da niko nije pošteđen stresa, ali ne moramo baš svaku situaciju koja odudara od rutine da doživljavamo kao nešto dramatično. Ništa, apsolutno ništa, nije vredno našeg zdravlja, ali čovek ponekad zaboravi da sebe podseti na to“, zaključuje Ljubica, dodajući da se nijednog trenutka, tokom svoje borbe za život, nije odrekla dinamičnosti koja joj je uvek bila svojstvena. Počela je da se hrani drugačije, mada se ni ono što je do tada jela nije kosilo sa pravilima zdrave ishrane. Neko vreme to je bila makrobiotika, sve do trenutka, kako je napisala u knjizi, kada joj je muž rekao da će umreti od gladi. „Ne mogu da kažem da svet danas posmatram drugim očima u odnosu na vreme pre te ’96. godine. Odmah po završetku lečenja nastavila sam tamo gde sam stala“, priča Ljubica.

Vera u srećan kraj

Kad se razbolela, njeni najbliži bili su u šoku. Bila je relativno mlada i, do tada, zdrava kao dren. Nije, čak, imala ni otvoren zdravstveni karton. Seća se da joj je, samo mesec-dva pre no što će tumor biti otkriven, jedan kolega s posla rekao: „Pola firme ima grip… Kako si ti tako zdrava, tebi nikad ništa ne fali“. Kad se razbolela, i prijatelji i poznanici reagovali su onako kako je želela, mada im svoja očekivanja nije otvoreno saopštavala. Prema njoj su se ponašali kao da je i dalje zdrava, ali se „eto, nešto desilo, a to će proći“. Nije htela da je posmatraju kao bolesnika jer se, zapravo, tako nije ni osećala.

„Bolest je takva da vas ništa ne boli, osećate se sasvim normalno, osim što ste svesni toga da ishod može da bude fatalan. No, tu mogućnost sam potisnula, o njoj uopšte nisam razmišljala. Zaista sam verovala da će se sve dobro završiti. U knjizi sam napisala da, kad bih stalno mislila o tome koliko ću još živeti, bila bi u večitom strahu da će mi već sutra biti kraj“, ističe Ljubica i dodaje da se čoveku, kad se suoči sa dijagnozom koja nedvosmisleno govori o težini bolesti, čini da je porodica u većem šoku nego on. U vreme kada joj je dijagnostikovan rak, Ljubičini sinovi bili su na početku studija. Osećala je koliko im je teško, baš kao što je bila svesna pokušaja supruga da sakrije osećanja. Mnogo joj je značilo to što su se trudili da atmosfera u kući bude što normalnija.

„Vi ste zdrava žena“

Tokom lečenja i izvesno vreme po njegovom završetku, Ljubica Svilar je izbegavala skupove na kojima se govorilo o borbi protiv raka dojke. Lekar koji je pratio njeno lečenje predložio joj je da učestvuje u tim akcijama, pa čak i da bude u komisiji koja bi ocenjivala uspešnost rekonstrukcija. Ta ideja joj nije bila bliska, jer, kako kaže, nije sklona kolektivnim ispovestima. Misli da žene koje u njima učestvuju ne trpe manju količinu straha zato što su okružene osobama sa identičnim brigama. Ljubičin izbor bio je da „sama sa sobom izađe na kraj“. „Potpuno su u pravu svi koji tvrde da krize jačaju čoveka. Ne mogu precizno da kažem u kojom situacijama to osetim, ali ta svest o sopstvenoj snazi zaista je prisutna“, kaže Ljubica.

Kada je dve godine nakon operacije otišla na kontrolu, doktorka je pogledala nalaze i rekla „da je zdrava žena“. Osetila je ogromnu radost, ali se upravo zbog te sreće javio i strah. Uplašila se da će se desiti nešto što će sve pokvariti, a intervale između pojačanih kontrola koje su obavezne pet godina posle bolesti neznatno je produžila. Naravno, ponekad je „štrecne“ sećanje na sve što je proživela, ali to se dešavalo sve ređe. Ljubica pretpostavlja da će ponovo pisati, pošto joj je to veoma prijalo i veruje da se na taj način oslobađala negativne energije. „Kad čovek nešto napiše, učini mu se kao da je to izbacio iz sebe i to počne da posmatra kao nešto što je prošlo“, zaključuje Ljubica.

Tekst: Brankica Treskavica; foto: Dreamstime