Rodoljub Drašković: Uživam u luksuzu svog doma!

Poetskim glasom, nastupom čoveka koji u sebi nosi znanja rezervisana za odabrane, sa uspehom koji mu nije teret, već ponos, Rodoljub Drašković, predsednik „Swisslion grupe“, poželeo nem je dobrodošlicu u svoj, zaista topli dom.

„Moja misija je borba protiv siromaštva,“ započinje svoju životnu sagu, najuspešniji srpski biznismen. „Rodio sam se u vrlo siromašnoj hercegovačkoj porodici. Roditelji su podizali nas šestoro dece, a pamtim godine kad nije bilo dovoljno hleba. Ceo svoj život su žrtvovali za svoju decu. Ipak, svi smo postali ljudi, završili fakultete i to je relevantan uspeh naših roditelja, a naš ponos. Moja majka je umela da kaže: „Uči sine da ne bi otišao u rudnik.“ A ja sam joj govorio da i ako odlučim da odem u rudnik, da će od mene biti najbolji rudar. I umeo sam da je pitam, šta ukoliko u rudniku zaradim toliko da mogu da ga kupim. Svoj životni put, dane školovanja, upravo pamtim kao jedan rudarski život. Bez zaleđine i oslonca. I onda kad sam diplomirao, mene je Hercegovina odbacila. Jednostavno, tamo nisam mogao da pronađem posao. Mladi ljudi su se zapošljavali po principu rodbiniskih i kumovskih veza, a ja to nisam imao. Moj otac je bio izbačen iz Saveza komunista, zbog svoje dece, tačnije, povod je bio roman „Nož“ mog brata Vuka. Hercegovina nikad neće izaći iz mene i moje duše. Ona je majka koja te rodi, odgoji i vaspita, pripremi te za surov život i pošalje u nepovrat, a ona stoji u svom žalu sivilu. Odlazeći iz Hercegovine, smatrao sam da ću pobediti to vekovno pravilo da se svako uvek vrati u njena nedra. Međutim, što sam stariji, sve mi je jasnije da je to prosto nemoguće.“

O počecima svoje uspešne karijere, Rodoljub priča s izvesnom dozom zadovoljstva i smirenosti. Svestan da je za svaki uspeh zaslužan isključivo nadljudski napor koji je u isti uložio.
„Zaposlio sam se u „Tekstilnoj industriji“ u Sarajevu. Posle samo osamnaest meseci rada, dospeo sam na listu kadrova grada Sarajeva. Radio sam na projektima novih investicija, a istovremeno učio o poslu. Potom sam se preselio u Vršac, gde sam se prihvatio mesta generalnog direktora, tada posrnule, konditorske industrije i za nepunih godina dana je postavio na noge. Pokrenuo sam proizvodnju, plasiranje na tržište. Komitet mi se u to vreme suprotstavio. Hteli su po svaku cenu da me unište, što je iniciralo generalni štraj zaposlenih, koji su po prvi put u našoj istoriji, te 1988. godine, ustali da odbrane svog direktora od korumpirane birokratije vlasti. Tri dana i tri noći su glavešine iz partije pokušavale da ubede radnike da će mojom smenom dobiti mnogo više. Međutim, oni su ostali na mojoj strani. „

Uspesi se nižu, a Rodoljub Drašković tvrdi da i pored toga što su najveći gigant u Jugoistočnoj Evropi, njihove ambicije ne jenjavaju. Svojevremeno, priznaje da je dobijao razne, primamljive ponude sa Zapada, međutim, ništa nije moglo da nadvlada tu želju da ispuni svoju životnu misiju i pobedi siromaštvo.
„Pitate me da odredim trenutak kada sam pobedio siromaštvo. Neću precizirati datum, ali to je bilo možda 1992. ili godinu dana kasnije. Moji zaposleni su dobili plate i ja sam na njihovim licima video da izlaze zadovoljni iz fabričkog kruga. Na ličnom nivou, to je bio trenutak kad sam shvatio da sam porodicu doživotno materijalno obezbedio. Tada naravno nisam stao, već sam sa mnogo više elana nastavio da radim dalje. Neopterećen egzistencijalnim stvarima. To mi je dalo još više elana. Ponosan sam što nisam kupovao preduzeća da bih ja postao bogat, već da bih te ljude egzistencijalno obezbedio.

Rodoljubov rođeni brat, političar Vuk Drašković desetak je godina bio označavan kao najveći neprijatelj tadašnje vlasti. Međutim, on tvrdi da mu rodbinske veze s njim nisu kvaltitivno uticale na razvoj karijere.
„Vuk i ja imamo mnogo sličnosti. No, to što smo braća, u životu mi nije ni pomagalo ni odmagalo. Od toga sam uvek imao neki otklon. Imponuje mi što smo obojica uspešni. On kao književnik, a ja u biznisu. Da sam se ja pitao, on se verovatno nikad ne bi bavio politikom, koju zaista malo cenim. Međutim, to je njegova životna sudbina. Odlično živimo kao braća, podržavamo se, ali nikad nismo imali potrebe da se jedan za drugog žrtvujemo. Na sreću.

Dom Rodoljuba Draškovića odiše mirom i ljubavlju. Antički komadi isprepletani sa hercegovačkim motivima vidljivim u svakoj prostoriji daju posebnu draž. Naš domaćin kaže da je ponosan na to što nikad nije izgubio ono iskonsko – ljubav prema životu.
„Ja volim. I to je moja životna filozofija. Ljude, životinje, stvari. Mržnja je nešto što unazađuje, blokira. To je slabost. Svoju nesebičnu ljubav volim da unosim u prostor i ostavljam mu svoj lični pečat. Za sve svoje kuće sam sam napravio idejne projekte. Kasnije su profesionalci razvijali moje ideje i inkorporirali ih u svoja rešenja. Strašno je kad se čovek toliko izgubi u novcu, da zaboravi na mala životna zadovoljstva, slatke radosti. Znate li kad sam možda i najsrećniji? Kad se u toku noći pridružim trećoj smeni na proizvodnoj traci. Tada uživam u druženju sa mojim zaposlenima. To me ispunjava. I onda osetim da i oni mene zaista vole. Da nemamo taj šturi odnos zaposlenih i gazde, već nešto mnogo više. Osetim čak i da su tužni kad pritisnut obavezama po dva meseca ne stignem da ih posetim u fabrici. Kad bih morao da vam opišem moju poslovnu viziju u jednoj rečenici, onda bih vam rekao: „Mene je Bog stvorio, dao mi snagu, zdravlje i razum, na meni je da to što mi je dao iskoristim u borbi za bolju budućnost. Kako moju, tako i svih ljudi koji rade, posredno i neposredno na istom cilju.“

Iako mu je neosporna finansijska moć pružila odličnu platformu za političko delovanje, Rodoljub je izričit u tome da politikom nikad ne bi mogao da se bavi.
„Mene je Bog stvorio da dajem, a ne da otimam,“ kaže aludirajući na korumpiranost političara.  „Volim da plivam u bistroj vodi, a politika je mulj. Prljavština koja zahteva osobine koje ja ne posedujem. U nekoj perspektivi i ja smatram da bi uspešni privrednici mogli na svoj način da vode ovu državu ka sigurnom uspehu, ipak, to vreme još nije došlo. Mnogi političari imaju ambiciju da se za jedan mandat obogate i to na štetu običnih ljudi. Ta ideja mi je strana. Nema siromašne države sa bogatim narodom, niti bogate države sa siromašnim narodom. Jedno znam, a to je da bih za petogodišnji mandat uspeo da rešim problem siromaštva u ovoj zemlji. „

„Mene rad ispunjava. Tako da nemam neku preteranu potrebu za opuštanjem, ali mi je voda u okruženju neophodna. Zato sam u ovoj vili izgradio i otvoreni i zatvoreni bazen. Tu je i sto za stoni tenis, koji prosto obožavam. Bukvalno, još uvek nisam naišao na protivnika koji će meporaziti i to me jako raduje. Plivanje me regeneriše i smiruje. Srećan sam čovek što sam sebi tu vrstu lukusuza mogao da priuštim.

Rodoljub ima troje dece. Dva sina i kćerku Dariu, po kojoj je nova linija čokolada iz kompanije „Swisslion“ dobila ime.
„Moji sinovi su akademski slikari. Jedan živi u Londonu, dok je drugi ovde u Beogradu. U obojici sam prepoznao tu umetničku crtu i pustio ih da se razvijaju u pravcu koji im je najviše prijao. Nijedan nije krenuo mojim stopama, ali ja sam samo poštovao njihove želje i talente. Daria već govori pet jezika i u njoj vidim svoju pravu naslednicu. Ima dosta od mog temperamenta i energije i kroz neko vreme je vidim na čelu kompanije. „

Na zidu salona sa kaminom nalazi se slika mlade, očigledno zadovoljne balerine. To je ujedno i omiljena Rodoljubova umetnička slika.
„Ova slika ima jednu posebnu draž, koja mi na neki način veoma prija. Stara je preko dve stotine godina i bila je miraz jedne vojvođanske Mađarice koja se svojevremeno udala za Amerikanca. Kad je krenula na put, „Balerinu“ je ponela sa sobom. Mnogo decenija kasnije, kad se vraćala u domovinu, vratila ju je nazad. Slika je dospela u antikvarnicu u godinama kad ta baka više nije mogla da se izbori sa egzistencijalnim problemima. Zaljubio sam se na prvi pogled i od prvog dana je držim na centralnom mestu u kući. „

Iako je sebi obećao još kao svršeni gimnazijalac da se u Hercegovinu više neće vraćati, shvatio je da to nije stvar odluke, već sudbine.
„Vratio sam se u Hercegovinu, u svom stilu i sa svojom životnom misijom. Kupio sam „Industriju alata“ iz Trebinja. Tamo sam takođe obnovio crkvu Svetog Pavla, porušenu još u devetom veku. Eto, dvanaest vekova je čekala na mene. Hercegovini se vraćam na najlepši mogući način i verujem da ću taj narod tamo, svojom vizijom spasiti najveće pošasti – siromaštva.“

Tekst: Jelena Janković; Foto: Tijana Vuković