U susret #BookTalk2015 – Žarko Jokanović: Lična sloboda, to je cena koju pisac mora da plati

Prva Regionalna književna konferencija Book Talk 2015, koja se održava od 3. do 5. septembra u Novom Sadu, okupiće na desetine pisaca, prevodilaca, izdavača i čitalaca iz Srbije i država u okruženju. Glavni nosioci projekta su GLOSSY MEDIA – Magazin HELLO i Uduženje građana “NVO COLOR MEDIA EVENTS” , a njihovi partneri Color Press Grupa – najveći izdavač magazina u regionu i Color Media Comunications, koji zajedno, tokom godine, organizuju preko 50 konferencija i drugih događaja.

Konferencija se održava i zahvaljujući finansijskoj podršci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, Gradskoj upravi za kulturu Grada Novog Sada i brojnim sponzorima.

Konferencija se događa na više različitih lokacija u Novom Sadu i na Fruškoj gori: Andrevlje (smeštaj učesnika), Galerija Matice Srpske, Spomen Zbirka Pavla Beljanskog, Vinarija Deurić… Kompletan program i način prijave možete pogledati OVDE

Na panelu Where Have All The Flowers Gone: Kuda klizi region i koja je u tome odgovornost intelektualnih elita – EU ili novi ratovi? govoriće i Žarko Jokanović, pisca i scenarista. Sa Žarkom smo razgovarali o književnoj sceni u Srbiji i položaju pisca.

Zbog čega se pisci sve više vraćaju u prošlost?

– Neki se vraćaju u prošlost zato što su u prošlosti koreni i dobra i zla. Neki tamo beže u strahu od sadašnjosti. Jer, danas je opasno tragati. Poželjno je samo slediti. Zato, neki sadašnjost objašnjavaju zbivanjima iz prošlosti. A neki u sadašnjosti pokušavaju i da poprave prošlost. Svi nešto traže – a niko još uvek ništa pronašao nije. Zato je pisanje večita potraga. Bez kraja. Jer da ima kraja – pisanje ne samo da ne bi imalo nikakav smisao, nego ga ne bi ni bilo.

Da li književnost može da postoji bez političkog stava?

– Nekada su književnost i politički stav vozovi na istom koloseku. Nekada na paralelnim kolosecima, koji se ne dodiruju. Zavisi ko kako voli da putuje. Najčešće se postavlja pitanje može li biti književnosti bez političkog stava. A nikada se ne postavlja pitanje može li biti političkog stava bez književnosti. Tačnije – kakav je taj politički stav?

Da li je lakše napisati dramu ili tuđu ispovest uobličiti u knjigu?

– Kad pošteno radiš sve je teško. Prazan list papira deluje kao provalija u koju dobrovoljno skačeš, s krajnje neizvesnim ishodom. Kad pišeš dramu – uzimaš ulogu boga koji kreira tuđe živote. I sve ti je dozvoljeno. Praviš svet po meri pisca. Kad tuđu ispovest uobličavaš u knjigu onda preuzimaš ulogu zapisničara. I sklanjaš sebe iz svega toga. Jer ti nisi bitan. Bitno je samo da verno preneseš ono što ti o svom životu priča neko drugi. Da ne ispraviš nijednu reč, nijedno slovo. Jer, ako ih ispraviš, preradiš ili dopišeš nešto po nekoj svojoj meri – onda nisi ništa drugo do običan falsifikator i prevarant. Suština je da tuđa ispovest zaista bude autentična. Kada je čitaš, da osetiš da je ta osoba koja priča o svom životu tu pored tebe. I da ti priča na način na koji ona želi da ispriča svoju životnu priču. A ne na način na koji je to želeo onaj koji je to zapisao.

Može li se od književnosti živeti na našim prostorima?

– Na našim prostorima se teško živi od bilo kog poštenog posla. Ali, nije sve u parama. Naprotiv. Mnogo više je u ličnoj slobodi i u tome da možeš da budeš svoj. To je ta cena koju pisac mora da plati. Bez prava da se žali. Jer, svi smo mi proizvodi sopstvenih izbora.