Duda Alapača: E, sve li ja moram…!?

Autorka teksta: Duda Alapača

– Apartmani se nalaze se u vikend naselju, pedeset metara od jezera i akva parka, u prelepom zelenilu četinara, breza, raznobojnog cveća i vinove loze.
– Okej, čitaj dalje – nije da sam zamišljala da poslednje dane avgusta provedem u vikend naselju, na jezeru na pljuc od kuće, al’ ajde. Ko nam je kriv kad nismo uspeli da se organizujemo za more.

– Svaki apartman se sastoji od dnevnog boravka sa kompletno opremljenom kuhinjom, spavaćom sobom, kupatilom sa tuš kabinom i terasom.
– E ta kompletno opremljena kuhinja – to mi znači – nemaš pojma koliko. Cele godine kao ne kuvam ništa, pa je red da bar na odmoru obnovim gradivo.
– Pa dobro, ti ne moraš ako nećeš. Ima valjda i tamo nešto da se kupi.
– Ima. Pljeskavice od prekjuče, salmonela i tako to. Čitaj dalje, dok se nisam predomislila.

– Svi apartmani su klimatizovani, imaju kablovsku televiziju i internet vezu.
– Siguran si da ima svih šestopedeset sportskih kanala? Živa ne znam kako ću bez prenosa moto gran pri-ja iz Budimpešte.
– Praviću se da te nisam čuo… Elem, svaki apartman ima zidani roštilj i ognjište s kotlićem.
– Pa BRAVO! I kotlić imamo? Znači, opet isto?
– Ne moraš, ako nećeš. Nije to sad kao da moramo da ložimo kotlić. Nego, ako je nekom šmek pa da ima.
– Jeste, baš mi je šmek da na četrdeset u hladu kuvam u kotliću.

– Za svaki apartman obezbeđeno parking mesto u okviru kompleksa.
– E sad mi je lakše. Bar će naš autić da uživa.

– U sklopu apartmana nalazi se bazen dimenzija sedam puta pet metara koji se greje na solarnu energiju. Kvalitet vode kontrolišu nadležne sanitarne službe.
– Dobro de… taman kad se preznojim kraj onog kotlića, samo – buć u bazen – skoro da sam mogla da se zamislim kraj bazena, ja, hladni nes, sunčane naočare i Orhan Pamuk na 625 strana.

– Kompleks apartmani imaju sopstveni izlaz na kanal sa izgrađenim betonskim molom i terasom za sunčanje. U kanalu se nalazi čamac koji gosti mogu koristiti bez naknade.
– Ou jeeeee…. Čamac…

– Gosti apartmana, pored korišćenja bazena, čamca i pecanja u kanalu, imaju na raspolaganju sto za stoni tenis bez naknade, kao i mogućnost iznajmljivanja bicikla.
– Pecanje…? Rekao si PECANJE…?! Nije bilo govora o pecanju. Vidi… budeš li poneo samo jedan jedini štap, ja ću odma’ ….

Sve ovo omogućava prijatan i bezbrižan odmor gostima, naročito porodicama s decom, što dokazuje veliki broj gostiju koji nam se vraćaju svake godine.
– Idemo…?
– Valjda. Ne zvuči tako loše.

– Nakon pedeset metara, skrenite u prvu ulicu levo – rekao je GPS.
Malo sam se pogubila. Nije mi ličilo na vikend naselje, porodičnu oazu, ništa od svega što smo pročitali, dogovorili telefonom.
– Stigli ste na odredište – objavio je GPS kraj našeg puta, po svemu sudeći i kraj odmora. Nemoguće, pomislila sam. Ovo nije TO. Ovo nije oaza, ovo su tri kuće, dve brvnare i brisani prostor nasred ničega. Ja ne vidim jezero. OVO NIJE TO!
– Izračunati ponovo…? – upitao je GPS.
– Ugasi to, molim te, ide mi na živce.
– Možda smo stvarno omašili put…?
– Omašili put? Nemoj da si naivan. Eno ti je tvoja vila ime-da-joj-ne-pomenem. VILA!?
– Eto ti sad, ni videli nismo a ona odma’ skače! Daj da bar uđemo, možda nije tako loše?
– Nemam šta da ulazim! Dovoljno sam videla – govorim i osećam kako me plima nezadovoljstva uzima pod svoje. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Znaš onaj osećaj kad te neko nasanka? Kao – mi smo debili. Kao – kopčamo se na leđima. Kao – daću četrdeset evra da prespavam u ovoj štenari? [/inlinetweet]Loše je, Vladimire, mnogo je loše!
– A da ipak uđemo…? Molim te.
IPAK uđosmo. O bože… [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Stvarno nisam šmizla razmažena pa da tražim dlaku u jajetu… ali… ali ovo nisam mogla ni u naluđim snovima da zamislim… Nasankani za sve pare, prosto rečeno. Jad i beda. Ni V od vile. Ni Č od četinara.[/inlinetweet] Raspala montažna kućica veličine kamp prikolice, sklepana od dasaka, linoleuma, čega li već… Pet šest takvih u nizu i kao eto ti VILE. Nije nego. Kaži mi da je skrivena kamera… Kaži mi da sanjam…
Da nije tužno, bilo bi komično. Ispostavilo se da je dnevni boravak s kompletno opremljenom kuhinjom – prastara fotelja, nekakav stočić i teve koji visi s plafona, dve zagorele štrokave ringle i muzgava sudopera.[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““] Aaaaaaaaaaaaa, gde si me ovo doveo, čoveče…?! Spavaća soba – nešto dozidano, šta li, i krevet u koji uskačeš pravac s vrata. Prozori… ima li uopšte prozora…?! [/inlinetweet]Bazen…? Kakav crni bazen, samo što žabe nisu krenule da iskaču. Solarna energija, malo sutra, mislim ja ne videh panele, a ti…?
– Evo, ovde nam je roštilj, zidani… – reče Vlada. Roštilj? Pre će biti krematorijum.
– I tako, uđoh, videh, pobegoh. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Na levo krug, brzi okret na peti, vežban za vanredne situacije i samo onaj jedan pogled upućen mom mužu, pogled od hiljadu reči. Nemi film. [/inlinetweet]Opet si me uvalio u ovo… Ti si kriv… Ako za ovo radim godinu dana onda bolje da me nema… Zar mi se na OVO život sveo?

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Inače, postoje situacije u kojima gorko žalim što sam lepo vaspitana. Da nisam pa da je raspalim s onom torbetinom, da je pitam gde joj je vila, gde joj je tuš kabina, KOMPLETNO opremljena kuhinja, kablovska, internet…?[/inlinetweet]

– Sedim u kolima. Vlada joj nešto objašnjava na kapiji. Nema šta da joj objašnjava. Ispali smo KOMPLETNE budale. Naseli smo. Ajmo sad. Gde…? Kući, kako gde. Kuća – znaš ono mesto s kompletno opremljenom kuhinjom, tuš kabinom i kablovskom…?
– Znam šta sad misliš… znam da misliš da sam za sve kriv… – poče da se pravda. Možemo da svratimo bar negde na ručak… Ako želiš… Mislim, ako nisi previše… Previše ŠTA? Previše umorna, nervozna, razočarana, iznervirana…? I ne, ne možeš ni da zamisliš šta sad mislim. Zato samo vozi. Vozi. Izračunati ponovo…? Nemaš šta da računaš, da si mene slušao ne bi ni stigli u ovo prkno od odmarališta. E sad skreni desno. Ne to desno, drugo desno…! O Bože, sve li ja moram?!

Pišite Dudi na [email protected]!