Duda Alapača: Spavaj mi spavaj, bebice mala…
Autorka teksta: Duda Alapača
– Šta smo mi ono davali Bebi protiv grčića, sećaš li se…? – pita me Vlada.
– Što, da nemaš grčiće…?
– Hahahaaaaa…! – kiselo se nasmejao. – Poslao mi Gane poruku, mala im celu noć plače, ne znaju šta da rade. (Inače, isti onaj Gane koji je pokupovao sve moguće priručnike o bebama, kako bi što spremniji dočekao rodu.)
– Hm… kim. Kuvali smo čaj od kima.
– Kim. – napisa Vlada u poruci.
– Mobilni zasvetle posle par sekundi.
– Dudo, pita Gane šta je to kim.
– Kako neko može da ne zna šta je kim?
– Ono što pospeš po kiflicama…?
– Tako je, sedi, pet.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Svašta se promenilo otkako sam ja bila mama. Mislim ono – mama baš male bebe. Ne znam čega sam se držala ali znam da Bebu nismo gajili po priručniku. [/inlinetweet]A ovim mučenicima samo što nisu i uputstvo za upotrebu dali u bolnici. Ok, sve je to super, ali gde se dede ono da „svaka majka zna šta je dobro za njenu bebu“? Kao što rekoh, mi smo kuvali kim. Kamilicu. Nosili na rukama – protivno svim pravilima. Stavljali široki povoj. Od kozmetike koristili isključivo Pavlovićevu. Sušili pelene noću – pu, pu, pu, ne bilo im zlih očiju. Na insistiranje babe, jedne i druge, stavili joj crven končić oko ruke, protiv uroka. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ogrešili se o pravilo „neizlaska napolje u prvih četrdeset dana“. Prešli smo na čvrstu hranu pre nego što je bilo „uobičajeno“. Spavali u kolicima, nekad i tokom cele noći. [/inlinetweet]Nismo se kupali svaki dan u sedam nula nula, pa to je kupanje bebe, nije ritualno pranje, zaboga. Neće svet propasti ako okasnimo pola sata…?!
A danas – pročitah negde naslov – Fleksibilnost lobanje novorođenčeta bla bla bla… Mi smo, na sreću, znale samo za fontanelu. Nije lako ovim novim mamama, ako mene pitate. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Prošle su godine pre nego što sam u nekoj knjizi pročitala da koštane ploče lobanje ostaju odvojene još izvesno vreme nakon porođaja. Nisam znala ni za postojanje smeđe masti. [/inlinetweet]Kasnije mi je jedan pedijatar objasnio da se radi o tajnom oružju svake bebe koje se nalazi na leđima, ramenima i vratu i služi za održavanje telesne temperature. Sram me bilo – što nisam znala…
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Mi smo brinule naše jednostavne brige – da li je beba gladna, suva i da li je nešto boli. Anksioznim se smatralo noćno bdenje iznad kreveca samo da bismo se uverile da beba – diše, ali je u prvim danima, usled radoznalosti i to bilo prihvatljivo. [/inlinetweet]Posle su na red došle filozofske rasprave na temu – povijanje, pre ili posle hranjenja, kupanje ujutro ili uveče, da li li je ok ako spava s nama u krevetu (a spavala je, jer ko će ustajati sto puta noću, čas tamo, čas amo…). Prijatelji su nam navraćali i pre i posle podne, gurali sve te novce pod jastučić, donosili poklone, utrkivali se ko će duže držati Bebu u naručju – i zamislite – ništa nam nije bilo.
Članak se nastavlja posle reklama
U neko doba noći stiže poruka. Hvala ti, brate moj, da ne bi onog susama, propadosmo načisto. Susama…?! Pobogu, Vlado, pa nije susam..!? KIM…! Pa otkud znam, – reče Vlada – ja sam mu i napisao – ono što se stavlja na kiflice!