Ako misliš da si NAJRUŽNIJA na svetu…

Trajalo je to punih osam godina. Svaki put kada bi ugledala svoj odraz u ogledalu, Jasna je osećala gađenje. Nije bila svesna toga da je u pitanju dismorfični poremećaj – stanje u kojem oboleli veruju da su nepodnošljivo ružni ili da je njihovo telo, ili lice, strašno deformisano.

Ono što je ona videla, drugi nisu. Tokom vremena, shvatila je da ima ozbiljan problem i, uz stručnu pomoć, naučila je kako da se izbori sa bolešću koja je potpuno zagospodarila njenim životom.

Letovanje u hotelskoj sobi

U hotelskoj sobi osećala se nepodnošljiva letnja jara i moja „debela“ šminka počela je da se topi i sliva niz lice. Bila sam na Kritu, gde sam letovala sa roditeljima, i odavno je trebalo da im se pridružim na plaži. Ali, nisam mogla da se pogledam u ogledalo, a kamoli da dopustim drugim ljudima da me vide. Jednostavno, mrzela sam ono što vidim u ogledalu – ogromne, izbuljene oči i nos previše velik za moje lice. Pogled na moje telo još više bi me užasnuo – grozno salo koje se prelivalo preko bikinija. Nikakvom pripremom i ulepšavanjem, uključujući redovno šminkanje – koje je trajalo šest sati – nisam mogla da sakrijem svoju ružnoću!

Tako sam tog dana, baš kao i tokom mnogih pre i posle njega, ostala u svojoj sobi. Propustila sam sunčanje i kupanje, kao i večeru u restoranu. Bio je to još jedan dan izgubljen zbog bolesti, koja je zaista počela da mi uništava život. I dalje ne znam zašto sam se, niti kako, razbolela. Doduše, ni eksperti ne znaju uzrok ovom poremećaju, ali istraživanja pokazuju da deo mozga obolelih od dismorfičnog poremećaja (onaj koji registruje detalje) intenzivnije „radi“ nego kod zdravih ljudi.

Mašina smrt-okidač
Kada analiziram svoju prošlost, mislim da sam se oduvek osećala drugačijom. Budući da sam prilično svetle puti, da imam krupne, plave oči i prirodno riđu kosu, deca su me oduvek drugačije posmatrala i, naravno, zadirkivala. Stalno sam se osećala kao ružno pače i jako sam patila zbog toga. Kada sam napunila trinaest godina, moja najbolja drugarica Maša poginula je u saobraćajnoj nesreći. To je bio užasan šok za mene, prolazila sam kroz strašnu emotivnu krizu i, kada sada analiziram taj period, verujem da je to bio okidač moje bolesti. Mrzela sam sebe što sam živa a Maša nije i, za svega nekoliko meseci, postala sam strašno depresivna. Počela sam da se gnušam svog izgleda. Ne želeći da se suočim sa svetom, zatvarala bih se u sobu i satima izučavala svoje lice, opsesivno tražeći nedostatke.

Mržnja i bes (samopovređivanje)
Prvo sam ubedila sebe da imam užasno ružne akne. Koristila sam medicinske kreme, losione i korektore, kojim sam bukvano krečila lice. Potom sam ubedila mamu da me odvede dermatologu da bi mi propisao lek protiv akni. Nisam mogla da shvatim kako doktor nije mogao da vidi ogromne „čireve“ na mom licu. Naravno, oni nisu postojali, ali uverena da ih vidim, rasplakala sam se kada je lekar odbio da mi propiše terapiju.

Nakon tog događaja, počela sam da primećujem mane na svim delovima tela. Mrzela sam svoj nos (bio je previše velik), obrve (smatrala sam da su previše visoko), usne (bile su previše tanke). Ponekad sam toliko bila besna zbog svoje ružnoće da bih se snažno udarala pesnicom po licu! Kada je bolest eskalirala, udarci su se pretvorili u samopovređivanje – bes bi se toliko nagomilao u meni da bih u jednom trenutku „eksplodirala“ i počela da se ubadam makazama po rukama. Krv bi šikljala na sve strane!

A onda i anoreksija
Razumljivo, smanjila sam i obroke. Mislila sam, kada ne mogu da kontrolišem izgled, bar mogu kilograme. Preživljavala bih po ceo dan na parčetu tosta i ponekoj voćki. Tako sam spala na 40 kg.

Moje ponašanje je, takođe, postalo ekstremno. Nisam dozvoljavala nikome da vidi moju kožu, uključujući i porodicu, i zbog toga sam, dok sam bila u kući, na licu stalno držala masku od gline. Na kraju sam počela da nosim neki smešan veo, koji sam sama napravila. Konačno, nakon neuspelih razgovora sa roditeljima i psiholozima, prestala sam da idem u školu. Drugovi su pokušali da me nagovore da izađem sa njima, ali sam insistirala da razgovaraju sa mnom kroz zatvorena vrata. Nisam mogla da podnesem da me vide. Obećala sam im da ću uskoro izaći, ali to nisam uradila. Vremenom, većina prijatelja me je napustila.

Kod psihijatra

Bilo je i dana kada bih osetila potrebu da izađem. Ipak, uzdržala bih se do večeri i tada bih napuštala kuću – naravno, lice bih uvek prekrila slojevima pudera i mejkapa. Šetala sam zabačenim ulicama kako bih bila sigurna da neću sresti nikoga poznatog. Ali, ako bih pomislila da mi šminka nije dovoljna zaštita, doživela bih napad panike, počinjala bih da vrištim i gotovo bih gubila dah. Moji roditelji i brat bili su očajni. Majka bi me uplakana preklinjala da izađem iz kuće. Konačno, uspeli su da me ubede da odem kod psihijatra, a on je pomislio da sam žrtva porodičnog zlostavljanja, što je bila čista glupost.

Svetlost na kraju tunela
A onda je moja majka slučajno pronašla jedan članak o poremećaju čiji su simptomi bili isti kao oni od kojih sam ja patila. U njemu je bilo navedeno medicinsko objašnjenje, a nekoliko obolelih opisalo je svoje stanje. Budući da su se njihove izjave potpuno poklapale sa onim što sam i ja proživljavala, majka me je, bukvalno, primorala da pročitam tekst. Da, bila sam šokirana! Svi „slučajevi“ iz članka bili su prikazani i na fotografijama. Iznenadilo me je koliko su ti ljudi izgledali normalno. Prvi put sam pomislila da sam bolesna, da se sve ono što „vidim“ dešava samo u mojoj glavi i odlučila sam da se izborim sa tim. Počela sam da postavljam ciljeve sebi – da se krećem po kući bez mejkapa, kao i da odlazim do prodavnice bez ruža na usnama. Uspela sam čak i da izađem sa dvoje prijatelja. Naravno, bilo je groznih „recidiva“ bolesti, faza u kojima bi se vraćala moja stara osećanja i ponašanje. Često sam odlazila kod stručnjaka, sledila njegova uputstva kako bih se što pre izvukla iz krize. Osim toga, tokom retkih izlazaka u svet, uočila sam još jednu neugodnost. Zbog mojih navika naglašenog šminkanja i čestih bacanja pogleda u ogledalo, kako bih proverila mejkap, mnogi su mislili da sam uobražena i arogantna osoba!

Lekoviti Petar

Nije mi bilo lako, ali sam ipak nastavila dalje. Jedne noći, upoznala sam Petra. Ćaskali smo cele večeri, a onda mi je predložio da mene i moju prijateljicu odveze kući. Narednog dana došao je kod mene. Nisam želela da me vidi bez šminke, zatvorila sam se u sobu i naterala roditelje da mu kažu da sam bolesna. Uradili su to, ali su mi rekli da treba da mu dam šansu. Popustila sam i ubrzo sam ga pozvala. Prve sastanke provodili smo gledajući DVD filmove u potpunom mraku, tako da Petar nije mogao da vidi moje lice. Onda me je, jedne noći, pitao zbog čega ne izbrišem ruž sa usana. „Stvarno ti nije potreban“, rekao je Petar. „Divno izgledaš bez šminke.“ Izmislila sam neki „ubedljiv“ razlog zbog kojeg moram da nosim ruž, u koji je on, bar u tom trenutku, poverovao. Inače, prošlo je dosta vremena dok nije u potpunosti shvatio pravu suštinu moje bolesti. Neprekidno me je ohrabrivao i podsticao da se izborim sa iracionalnim strahovima. Konačno, uspeo je da me ubedi da mi ruž nije potreban. Štaviše, ubrzo sam stekla dovoljno samopouzdanja da u njegovom društvu budem veoma diskretno našminkana. Bio je to ogroman uspeh za nekog ko se godinama skrivao ispod slojeva mejkapa!

Tekst: Nataša Ćovin; foto: Dreamstime, Arhiva CMI