Duda Alapača: Od nikad do uvek

Autorka teksta: Duda Alapača

Мnogo smo zeznuti ljudi postali, ja da vam kažem… Sve se nešto busamo – ja ovo, ja ono… Stavovi samo pljušte na sve strane, pucamo od samopouzdanja, rek’o bi čovek – sve same ljudske veličine. Sve češće rečenice počinjemo sa JA, UVEK i NIKAD, a kad malo porazmislim – nema mesta tolikim principima. Mislim, da smo samo upola onoga što pričamo – ovaj svet bi bio lepše mesto za život. Zato, daj da malo spustimo loptu, ni uvek ni nikad nisu zauvek. Život se nekako tako lepo potrudi da demantuje svako naše nikad i sve i jedno uvek. Nikad je uvek tu da nas nauči lekcije koje smo propustili. Nikad od juče je uvek za sutra.

Zato, treba biti odmeren u rečima i obećanjima. Ništa nije apsolutno. Ništa nije zauvek ni zapisano u kamenu. Uvek ću te voleti. Uvek, dok mi ne dosadiš. Uvek, dok ne shvatim da nisi baš pravi čovek za mene. Uvek, dok ne shvatim da mi se ne dopada način na koji držiš viljušku i nož, sediš za stolom, pričaš na mobilni. Nikad se neću udati. Ok, nikad se neću razvesti. I ako se razvedem, nikad se više neću ponovo udavati. Uostalom, znate kako se kaže – treća sreća.

Moj NIKAD spisak je podugačak. Nikada neću jesti luk. Nikad se neću igrati s dečacima. Nikada neću naučiti da duvam balon. Nikada neću leći u krevet a da ne uradim domaći. Nikada neću dobiti keca iz fizičkog. Nikada neću lagati mamu i tatu. I nikada neću bežati iz škole. Nikada neću biti mršava. (Ok, ovo je možda jedino nikad koje ima svoju specifičnu težinu). Nikada neću ući u te farmerke. Nikada neću završiti srednju školu. Nikada neću upisati fakultet. Nikad neću ukopčati kako funkcioniše interval poverenja za verovatnoću u binomnoj raspodeli ni Nojman-Pirsonova teoremu.
Nikad se neću udati za tipa koji je pročitao manje knjiga od mene. Nikad se neću družiti s darkerima. Nikada neću nositi potkošulju. Nikada neću zapaliti cigaretu. Nikada neću sama smazati teglu eurokrema. Nikada neću naučiti da vozim. Nikada neću liznuti alkohol. Nikada neću naučiti da kuvam. Nikada neću imati decu zato što nikada ne bih mogla da promenim pelene drugom čoveku. Nikada neću biti ogromna, debela, natečena trudnica. I deca su dosadni, mali, nepodnošljivi smorovi. Nikada neću biti naporna kao one mame koje po ceo dan cvrkuću nad kolicima. Nikada neću gledati španske/turske/ bilo koje druge serije. Nikada… nikada… nikada.

A onda, mic po mic, dan po dan – vidim se – jedem luk. I igram se s dečacima. Duvam balone k’o velika. I idem u krevet bez domaćeg. Pa onda osvane i poneki kec i to ne samo iz fizičkog. Osvanu i dva keca, k’o vrata. I uhvatim se kako lažem mamu i tatu. I to ne “lažuckam“, već lažem opasno, da granje ne drži, kako zinem – slažem, gde sam bila, šta sam radila, lažem k’o pas… lažem i kad me pitaju dal’ napolju sija sunce. Ja kažem “pada kiša“, a da me kogod pita što mi to u životu treba – ne znam da objasnim, al’ teram po svom. Onda, jednog dana uđem u “one farmerke“. Izdišem, onesvešćujem se, ali ulazim. Pa onda i završim tu nesrećnu srednju školu. I, gle čuda, položim prijemni i budem iznad crte. Krenem na predavanja. I malo po malo, rasturim Norman Pirsovu teoremu.

Onda upoznam tipa čije se čitanje završava kod Alana Forda i koji je pritom, darker, sluša Joy Division i Laibach. Da stvar bude gora, njemu za ljubav naučim da vozim kola. Za tu istu ljubav, naučim da razlikujem rizling od šardonea i kaberne od pino noara. Prođe neko vreme, i uhvatim se kako sedim ispred tevea, gledam serije i supenom kašikom zahvatam eurokrem iz kofice od kilo. Dok traju reklame, pustošim tegle s turšijom. Onda mi nešto bude sumnjivo. Odem na pregled i kažu “čestitamo, trudni ste“. Molim…?! Kako…?! Ali to ne može biti..! To je nemoguće…! Ja nikada…

U roku od par meseci pretvaram se u ogromnu, debelu, natečenu ženku. Da stvar bude čudnija – uživam u svojoj veličini i snazi. Posle nekog vremena, ona ista “nikad-ja“ ne odvaja se od kreveca, i fura kolica po ulici kao da su najnoviji model bemvea, užasno ponosna na svog malog, dosadnog, nepodnošljivog smora. Jednom rukom menjam pelene, drugom peglam benkice, a uz sve to cvrkućem kao najbolja ptica iz roda pevačica. Šta ima za ručak, pita me Vlada. Ništa naročito, beba baš i nije spavala danas. Uspela sam da spremim samo pileće grudi punjene sirom i svežom majčinom dušicom i obarim krompir po provansalski, a od juče je ostalo malo ćuretine na Velington način.

I onda – kud se dede moje NIKAD…? Ne znam, valjda je ostalo negde između. I to je dobro, to je skroz ok. Jer šta bi od nas bilo da smo ostali na nikad? Da nismo pristali da rastemo i da se menjamo? Promena nije uvek na našu štetu. S promenom rastemo, postajemo bolji ljudi, naučimo da prihvatamo i ovo i ono. Nikad postaje ponekad. Uvek postaje ponekad. Sve češće koristimo “možda“. I “ko zna zašto je to dobro“. Učimo nove reči na sopstvenoj koži: verovatno odrastamo, naravno da i starimo, očito, to sve ima svoje, jer nažalost – niko se naučen nije rodio. I zaista, neke se stvari uče tek na dodatnoj nastavi, što je izvesno znak da sve sigurno, nesumnjivo i definitivno treba uzeti s rezervom.. Nešto kao interval poverenja za verovatnoću u binarnoj raspodeli. Jer tako se mirimo sa sobom i sa drugima, tako učimo da budemo prijatni, pitki. Jer život je putešestvije od Ja do Mi, od Mene do Nas, s presedanjem kod Uvek i Možda, tek da se pokupe putnici i dopuni gorivo. Bon Voyage, drage moje. Bon voyage…!

Pišite Dudi na [email protected]!