Duda Alapača: ‘Ajde, baba, bar za moju ljubav!

Autorka teksta: Duda Alapača

Niko me ne može ubediti da univerzum nema neki tajni dogovor s mojom babom, a sve s ciljem da sabotira svaki moj pokušaj da skinem koje kilo. Jesam li samo krenula s dijetom, kad eto ti babe – sprema, mesi, kuva, samo praši po kuhinji, pogon na sve četiri ringle, i to po pravilu sve što ja najviše volim. Nekako i izguram tokom nedelje, a onda u petak odem kod nje i sve prekršim. Onda pomislim, e, kad sam mogla u petak, mogu i za vikend pa od ponedeljka sve Jovo nanovo. Umesto da smršam, ja se još i popravim za to malo vikenda.

Odem pre neki dan kod nje, kad ono – međutim. Supa s knedlama, kupus s flekicama i štrudla s makom. Bože sveti, šta sam ti zgrešila?! Sednem za onaj sto, kažem sebi – samo ću kafu. Ne može kafa na prazan stomak, prvo da ručaš. Ne mogu da ručam. „Moraš da ručaš“ – kaže baba i ne pita, samo slaže pred mene, plitki, duboki, plitki, duboki… Ok, pomislim, neće mi ništa od supe biti, to je ionako samo tečnost. Al’ malo sutra – tečnost. Ne vidim ni T od tečnosti od onih knedli. Baba to voli „na gusto“, pa samo dodaje. Posrčem supu, ‘ajde, de – kupus je ionako dijetalan – teraj, baba, dalje. Dijetalan, aha. Kod babe i voda s česme ima prikrivene kalorije. Kupus možda jeste dijetalan, al’ one flekice nisu, a ni juneći but, a ni krompir koji se, eto, zatekao – to tek nije. I još mi na pravdi boga uvali i veknu hleba. „Umoči malo, da ti se ne stuži“ – veli. I ja, šta ću – umočim. O štrudli da ne pričam – mak, pa rum, pa orasi, pa suvo grožđe, pa na sve to prah šećer. Baba, sestro slatka, gde će ti duša?! Ajde, ajde, Dudo, ne budi dete, samo još jedno parče, ‘ajde za moju ljubav. I na kraju, kad sve to potamanim, ona me tugaljivo odmeri i kaže – ništa ne jedeš.
– Jela sam, bako, stvarno ne mogu više da zinem.
– Pričaj ti šta hoćeš, ali ništa ne jedeš, vidim ja.
– Jedem, jedem, samo pazim šta jedem. Ne unosim ugljene hidrate, šećer…
– Pi…! Ne znam šta su ti ti hidrati, ali kod nas se znalo – ujutro, prvo med i voda pa onda sve ostalo.
– Med nije zdrav šećer.
– Ma, nemoj?! Tol’ke godine se svi lečimo medom i sad najednom – med nije zdrav.
– Dobro, bako, postoje i neke druge zdrave stvari… nije sve samo brašno i šećer i mast. Doneću ti sutra parče torte, zdrave torte, pa da vidiš kako može i drugačije.

E, sad – nije da se falim – al’ stvarno sam napravila zdravu tortu. Ni jaja, ni brašna, ni šećera. Kako? Lepo. Prste da poližeš. Našla recept na nekom „stranskom“ veganskom sajtu, ostavila poslednji dinar u onoj radnjici na meru, al’ vredelo je svake pare. Jer ukus se ne da prepričati, a jedeš i ne brojiš kalorije. Mislim – gde si video vegana koji ima problem s kilažom? Nigde. E pa, o tome ti, baba pričam.

– Je l’ ti se sviđa? – pitam je znatiželjno. Baba ne progovara, samo nastavlja da mulja po ustima.
– Je l’ ti se sviđa, baba, aman progovori!
– Pa…’nako.
– Kako – ‘nako? Kilo takve torte košta k’o pola tvoje penzije.
– Sad mi se još manje sviđa. Je l’ ovo neko usireno mleko? Vuče malo na prokislo…
– Babaaaaaaaaaaa…. Kakav si hejter, ne mogu da verujem. Nema tu mleka.
– A čega ima?
– Ima… to dole, na dnu, to su ti bademi i urme.
– A di su orasi? – upita razočarano. Baba, inače, ne priznaje nijedan kolač bez po kile „orasa“.
– Tu, u sredini, to su ti orasi.
– Ne oseća se.
– Pa, nisu to naši orasi.
– Uvozni?
– Indijski.
– Čiji?
– Indijski, baba.
– Pored ovakvih naših lepih oraha, mi iz Indije uvozimo…
– Nisu to, baba, orasi k’o ovi naši, to su indijski, posebna sorta.
– I nije neka sorta, odma’ da ti kažem.
– Sorta, nesorta, kilo je dve hiljade dinara.
– KOL’KO?! – zagrcnu se baba, zamal’ se ne udavi.
– Dve hiljade. Hoćeš vode, baba?
– Bože sačuvaj, pa jesu zlatni?
– Nisu, al’ su zdravi.
– Zdravi su i naši pa nisu dve ‘iljade.
– Ima i kokosovog ulja.
– Zar to nije ono za sunčanje?
– Može da bude. Kokosovo ulje je dobro za sve. I za sunčanje, i za kosu, i za nokte, i za varenje…
– To što ti je dobro za sve, na kraju nije dobro ni za šta. Od čega je ovako slatko?
– Med od agave.
– Agave… to je ono što raste po moru.
– Jeste… u tropskim krajevima. Kilo meda oko hiljadu i….
– Ne želim da znam. Presešće mi načisto ovo tvoje zdravlje. Svet nema ‘leba da jede, a ti…
– Dobro, baba, nisam ja kriva što svet nema ‘leba da jede. Mislila sam da te iznenadim, da ti donesem nešto zdravo, znaš da imaš problem sa šećerom, a to su sve dozvoljene stvari, mogu i dijabetičari, umereno.
– E fala ti, sad ima da mi skoči na dvan’est. Neće mi ga sto insulina oboriti. Kilo oraja – dve ‘iljade?! Budibogsnama… – reče i odmače tanjir. – Bar da je nešto, nego ni jaja, ni brašna, ni šećera… zdrav kolač, šio mi ga Đura..!
– Ništa nisi pojela – ne mogoh da ne primetim.
– Jela sam, ne mogu više ni mrve. Ajde lepo da popijemo po kafu.
– E, ne može, bako, kafa na prazan stomak. Sad ćeš da vidiš šta sam ti još donela. Jesi jela nekad tofu. To-fu. Sir od soje. A alge? Nisi? Ne, nije to hrana za ptice, to je kus kus. I njega uvoze iz Indije. Moraš da probaš, kako ja sve tvoje probam! Ajde baba, ne budi dete, zini, samo jedan zalogaj, za moju ljubav, što si neka… Zini, baba, katikažem!

Pišite Dudi na [email protected]!