Cena ljubavi

Posle skoro decenije zajedničkog života, shvatila sam da moj muž povremeno ima trenutke kada mu sve smeta. Tada dobije i neizdrživu inspiraciju da popravlja stvari oko sebe. Na moju nesreću, on ne popravlja samo slavine, peglu, aspirator… Ne, u tim fazama želi da popravlja i nas, mene, dete, brak, život i slične „sitnice“.

MUŠKI PMS
Iako do sada nisam uspela da otkrijem uzrok tome, nagađam da njegovo ponašanje ima neke veze sa mesečevim menama, meteropatijom ili sličnim prirodnim pojavama. Pred kišu mu, na primer, sve smeta, niko mu ne valja, samo bi se svađao, a uzrok svemu sam, zna se – JA. Da ne znam da je medicinski neizvodljivo, bila bih ubeđena da se radi o nekom muškom PMS-u.
Kako drugačije opisati muškarca koji po ceo dan sedi kod kuće, paje parket, pere sudove ili istresa tepihe? Ako ste nekada pomislile kako je najgore zlo imati muškarca koji ne ume ništa da radi po kući, verujte mi na reč da ima i gore od toga – muškarac koji zna da radi sve kućne poslove. Ili barem misli da zna!
Prvih godina to je stvarno predstavljalo ozbiljnu pretnju za naš mlađahni brak. Plakala sam, nervirala se, čupala kosu, trudila se da mu ugodim na sve moguće načine kako bih što lakše amortizovala svaki primljeni emotivni udarac… A sada… Sada sam u stanju da sve to podnesem hrabro i na nogama. Što bi se reklo, muški.
„Posmatraj to s vedrije strane“, rekla je Gaga. „Kad Bogdanu dođu žute minute, imam posebnu taktiku. Uzmem daljinski i zamislim da je to spravica kojom mogu da kontrolišem sopstvenog muža. Kad počne da galami i priča koješta, samo smanjim ton, ako postane nepodnošljivo, pritisnem ono žuto dugmence i sasvim mu ukinem zvuk, a kada više ne mogu da ga gledam, pritisnem ‘power’ i gotovo. Kraj programa – izđem napolje!“

BRAČNI TV PROGRAM
Kraj programa, pomislila sam i uperila daljinski u Vladu. Ugasi se, molim te, pomislila sam i pritisnula crveno dugme. Dopola zavučen pod krevet, potpuno posvećen svom velikom spremanju, nije mogao ni da nasluti šta mu se dešava iza leđa. Ugasi se, ponovila sam, ali on nije prestajao da priča.
„Da se ja pitam“, rekao je Vlada, „čarape bi se prodavale po tri u pakovanju. Da čovek može da računa da će mu barem dve ostati cele. Ovako, nikad nemam ljudski par čarapa. Ne znam šta radi ta tvoja mašina za veš, ali svaki put kad ubaciš dve čarape, izvadiš samo jednu. Gde je druga čarapa, pitam ja tebe.“
Zašto pitaš mene, nisu to moje čarape, uzvratila sam paljbu. Da ih ostavljaš gde treba, verovatno bi znao gde su ti… Ovako… „Šta, ovako?“, brecnuo se. „Da si ti prava žena, ne bih ja morao da mislim gde su mi čarape!“
E sad, da sam ja izašla ili da imam takta, i da čuvam svoje živce, u ovakvim trenucima bih umela da prećutim. To su one situacije kada nam psiholozi savetuju da brojimo do deset, da dišemo duboko i da pokušamo da se stavimo u njihovu kožu, da ne mislimo samo na sebe i svoje potrebe. Ali, na svaki njegov pokušaj da posle deset godina ukalja moj lik i delo, optužujući me da nisam prava žena, jednostavno ne uspevam da ostanem uzdržana i reagujem.
Kako? Svakako, samo ne onako kako bi, s psihološke strane, bilo poželjno. On meni da kaže da nisam prava žena?! ON MENI?!

ČARAPE RAZDORA
Kao i sav normalan svet, započinjemo svađu. Jednu sasvim običnu, sasvim osuđujuću, optužujuću, na kraju otuđujuću svađu… Kada bih uspela da se na neki čudan način izvučem iz sopstvenog tela, stanem sa strane i posmatram našu ličnu melodramu, pomislila bih da je sve to strašno iscrpljujuće. Dvoje ljudi koji troše snagu, reči i glas da bi što jače i gore povredili jedno drugo. Zbog čega? Zbog jednih smrdljivih čarapa? Zar je vredno?! I da li se samo ja svađam oko nebitnih stvari? Statistika kaže da se bračni parovi najčešče svađaju zbog novca, vaspitanja dece, političkih stavova ili verskih ubeđenja… A gde smestiti jedne čarape? Kada bih negde morala da svrstam naš problem, verujem da bih ga provukla kroz sve četiri kategorije, od novca do verskih ubeđenja.
Jednog dana će nam biti žao zbog ovoga, pomislila sam. Kad budemo stari i umorni, biće nam strašno žao što smo dozvolili da nam i jedan jedini dan prođe u besu. Ali on se nije predavao, i dalje je uporno verglao neku svoju teoriju o savršenim muževima, ženama i brakovima u kojima su glavni glumci neodoljivo podsećali na njegove roditelje i sklad koji je on celog života pokušavao da mi dočara. Ali avaj, negde je zapelo.

BEBA NA MINSKOM POLJU
Beba je puzala preko našeg bojnog polja, brišući liniju razgraničenja. Uzela sam je u naručje želeći da je zaštitim od nas samih. Zalutala je na minsko polje, a da je nismo ni primetili. Jedan pogled na nju bio je dovoljan da pomislim kako neko tako savršen ne zaslužuje nijedan povišen ton u svom okruženju, a kamoli bujicu gadosti koje smo mi u poslednjih pola sata prosuli jedno na drugo. Kretenu jedan glupi, pomislila sam i zalupila vratima.
„Nije to ništa“, teši me Gaga. „I mi se svađamo oko gluposti. Najčešće i ne znam oko čega. Kad sve prođe i kad se pomirimo, da me neko pita oko čega smo se toliko svađali, ne bih znala šta da kažem.“ Ali, kako može, zagrcala sam… kako može tako da se ponaša? Zar je sitnica vredna svega ovoga? Zar je spreman sve da rizikuje samo da bi isterao svoje, da bi dokazao kako je on u pravu, kako je on ispravan, a ja pogrešna? Jeste, njegove čarape netragom nestaju i nikad ne uspevam da uparim dve iste, ali ako će zbog toga da me mrzi, neka onda sve ide u majčinu!

***

Oko čega li se svađaju ljudi koji imaju kućne pomoćnice čiji je jedini posao da vode računa o njihovim čarapama, mislila sam na putu ka kući. Da li i oni imaju iste probleme kao i mi, obični smrtnici, ili njihovi razgovori teku opušteno i uglađeno. Da li se oni više poštuju? Da li se više vole? Je li cena velike ljubavi neminovno i velika količina uvreda koje moramo da zadamo jedno drugom? I da li je moguće sve oprostiti ako nekoga dovoljno voliš, razmišljala sam i ušetala u prodavnicu na ćošku. „Kako mogu da vam pomognem?“, upitala je prodavačica.
Držite li muške čarape?

Ilustracija: Stevica Rajić