Istinita priča: Kad LEPOTA postane OPSESIJA

Svaka žena želi da bude lepa, zgodna i privlačna muškim pogledima. Koliko samo sati provodimo pred ogledalom, kod frizera i u teretani, kako bismo bile što savršenije! U brizi o fizičkom izgledu, ipak, treba da postoji granica i nikada ne smemo smetnuti s uma da on nije presudan niti glavni kvalitet kojim raspolažemo.
Čak i ako je on naš najjači adut, ne sme da bude i jedini. Iz priče jedne naše čitateljke saznaćete kakvu pouku je izvukla iz svog iskustva.

Još kao dete bila sam veoma lepa. Plave oči, pune usne i duge lokne bile su moj zaštitni znak otkako znam za sebe. Sećam se, ljudi su se okretali za mnom još dok sam bila sasvim mala. Potpuno nepoznate žene zaustavljale bi moju majku na ulici i pitale kako se zovem, koliko mi je godina, da li su moje lokne prirodne… Novinari su dolazili da me fotografišu, a već sa četiri godine reklamirala sam keks. Mama je bila veoma ponosna, dok je baka zabrinuto odmahivala glavom, govoreći kako će mi moj izgled jednog dana sigurno zadavati glavobolju. „Tolika lepota ne može da prođe nekažnjeno“, govorila je.

Mala lepotica U vrtiću sam bila glavna, koketirala sam sa svima, vaspitačice su me obožavale i uvek vodile svuda sa sobom. Nisam morala da spavam popodne, kao ostala dece, nego sam sedela s njima i slušala njihove priče. Već sam tada naučila da koristim izled u sticanju privilegija, njime sam se izdvajala od drugih, ali i bila povlašćena u odnosu na njih. Sećam se, bila sam ljubomorna na drugu decu i svaki put, kad bi nekoga pohvalili ili bi neko u nečemu bio bolji od mene, kiptela sam od besa. Očigledno, nije mi bilo dovoljno da budem samo najlepša, morala sam da budem i najbolja, savršena u svemu. Imala sam bezbroj hobija – svirala sam violinu, išla na časove pevanja, glume, igrala folklor. I u svemu sam, manje-više, bila uspešna.

Ljubomora Nikad nisam imala previše drugarica. Devojčice su, uglavnom, bile ljubomorne na mene. Nisu mi prilazile u školi, nijedna nije želela da sedi sa mnom u klupi, nikada nismo delile užinu, igrale lastiš ili se kikotale na odmoru. Za razliku od njih, dečaci su me obožavali i uvek ih je bilo bar petorica koji su želeli da sede pored mene. Tek u srednjoj školi našla sam drugarice – koje su bile dovoljno hrabre da se druže sa mnom. „Jeste li sigurne da želite da idem sa vama?“, upitala sam zajedljivo kad su me prvi put pozvale na žurku. „Znate li da me niko nikada do sada nije pozvao na žurku jer sam uvek predstavljala potencijalnu opasnost za svaku vezu na ovom svetu?“

Raspad društva Sa Jelenom i Marijom posebno sam se zbližila krajem trećeg razreda. Međutim, godinu dana kasnije, između nas je „puklo“ – kad je Jelenu dečko ostavio zbog mene. Nisam imala pojma da mu se sviđam, dok mi na maturskoj večeri, pripit, nije objasnio kako je sve vreme bio sa njom samo da bi bio bliže meni. Priznajem, nekoliko veza se zbilja raspalo zbog mene, ali nikada nisam želela da bilo kome uništim sreću. Jelena nije tako mislila, pa smo posle tog, za nju nemilog događaja, prestale da se družimo.

Najbolje drugarice Nastavila sam druženje sa Marijom. Upisale smo fakultet, našle stan i – nastavile kao da se nije desilo ono što se desilo. Marija nije bila naročito lepa. Imala je nekog šarma, bila je srdačna, duhovita i ljudi su je zbog toga voleli. Verovala sam da se oseća nesigurno pored mene, uprkos tome što je delovala prilično samouvereno. Čak i kad smo išle nekud zajedno – ja tip-top sređena, a ona bez trunke šminke – delovala je neopterećeno, te nije svaki čas gledala u ogledalo da proveri da li je „sve na svom mestu“. Možda ona meni i jeste zavidela na izgledu, ali i ja sam njoj zavidela – na samopouzdanju. Ja sam glumila samouverenost. Bila sam rob svog izleda, dok ona uopšte nije marila za to.

Šta muškarci žele? Goran je, kad smo počeli da se zabavljamo, bio apsolvent medicine. On i Marija odmah su se zbližili i bilo je trenutaka kad sam se u njihovom društvu osećala suvišnom. Mogli su satima da raspredaju o umetnosti, piscima, globalnom zagrevanju i sličnim stvarima. A meni, pored obaveza na fakultetu, solarijuma, manikira, pedikira, odlazaka kod frizera, kozmetičara i u saunu, jedva da je ostajalo slobodnog vremena za nas dvoje. Goran je, s vremena na vreme, protestovao, napominjao kako previše malo vremena provodimo zajedno, na šta sam ja imala već spreman i uvežban govor: „Svaki muškarac želi pored sebe lepu i pametnu ženu, a ja, dragi moj, ne planiram da ostarim pre vremena“.

Lični poraz I tako, dok sam ja sve više vremena provodila ispred ogledala, a sve manje s njim, osećanja između Gorana i Marije polako su se „razvijala“. Tada nisam mislila tako, ali sad znam – njemu je trebala devojka sa kojom bi mogao da priča, da sedi kod kuće, opušten… a ja sam bila lutka koja je samo brinula o tome da joj svaka dlaka bude na svom mestu, nokti besprekorni, a šminka najkvalitetnija. Kad sam se jednog dana vratila ranije kući i zatekla njih dvoje u krevetu, bila sam van sebe od besa. Nisam mogla da poverujem: moja najbolja drugarica i moj dečko! Pokupila sam svoje stvari i otišla. Goran se nije mnogo pravdao. Nije ni Marija. „Nikada nisi imala vremena za mene“, rekao je kratko. „Mislim da ovo i nije tako iznenađujuće“, dodala je ona zaključivši da ja ionako volim samo sebe.

Potraga za pravim Kamo sreće da sam baš toliko volela sebe, bolje bih prošla u vezama koje su usledile. Od tada su prošle godine i godine, a ja još uvek tragam za pravim. Čula sam da su njih dvoje i dalje u braku. U međuvremenu, Goran je postao poznat estetski hirurg. Kad sam, jednom prilikom, srela Mariju, sve mi je bilo jasno. Znala sam da je bila pametna, no uverila sam se da je, uz čoveka koga voli, postala i – lepa. Štaviše, lepotica. A šta će biti sa mnom?

Tekst: Danijela Bakić; foto: Dreamstime