Tema nedelje: Da budemo jednake ili malo „jednakije“?
Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“
U prošlom blogu sam vas pitala ko su, po vašem mišljenju, dobri frajeri. Pre no što sam tekst poslala Jasmini, koja je moja „blogerska savest“, jer znam da bi me na vreme upozorila kad bih preterala u kritičnosti, to moje „pisanije“ je pročitalo još nekoliko drugarica. Ni one, ni bilo koja od vas, nije mi rekla ili napisala – zašto kažeš frajeri, a ne „privlačni muškarci ili mladići“? Naravno, tako nešto nisam ni očekivala, jer i vi i ja znamo da nema boljeg pojma od „dobar frajer“ kad se misli na one na koje sam mislila pišući prošli blog. Međutim, to me je podsetilo na trenutak sa ProFemina konferencije, na kojoj je psihoterapeut Marko Braković upotrebio izraz – dobra riba. Neke od prisutnih žena su mu to zamerile, jer im je ta reč zvučala nekako degradirajuće. Daleko od toga da bi je trebalo uvrstiti u udženike srpskog, a uvek se može polemisati i o tome u kojoj meri žargon diskusiji „daje život“, a u kojoj meri je banalizuje, ali – meni se „lampica“ upalila zbog nečeg sasvim drugog. Praveći paralelu između „dobrog frajera“ i „dobre ribe“, po ko zna koji put, zapitala sam se – da li se nama, ženama, baš uvek dopadaju isti aršini?
■ Volela bih da znam koliko žena, kad se nađe sa muškarcem na poslovnom sastanku, kafi sa kolegom ili ručku sa dobrim drugom – ne očekuje da on plati račun? Zar većina, čak i kad je krenula s namerom da plati tu kafu ili ručak, ne želi da on prvi posegne za novčanikom, pa da ona tada kaže „ne, ja ću platiti“?
■ U koliko filmova, doduše snimljenih prošlog veka, postoji scena u kojoj muškarac pokušava da poljubi ženu, a ona ga ošamari, uz odobravanje publike. Pomislite, šta bi bilo kad bi se uloge obrnule, pa ona krene da poljubi njega, a on umesto da se izmakne ako mu nije do bliskosti – pljas? Daleko od toga da iko tako treba da reaguje, bez obzira na pol, bože sačuvaj, ali pominjem samo kao jedan od klišea, koji nikome nije smetao.
■ Malo-malo pa čujete majku, koja sinčiću kaže „dečaci ne plaču“. Kad ti dečaci porastu, neke druge žene se šale što „njihovi mladići ili muževi ne izražavaju emocije“, a onda i one – ako postanu majke sinova – svojim mališanima govore „dečaci ne plaču“. Uzgred, zašto oni ne bi plakali u situacijama u kojima plaču devojčice? Ako ništa drugo, kad porastu neće imati maskaru, koja će im se razmazati od suza!
■ Pre nekoliko dana sam, po ko zna koji put, čula „ja sam uvek na ženskoj strani“. Kako vam to zvuči? Uz rizik da pomislite da nemam žensku solidranost, reći ću vam – meni zvuči besmisleno! Podjednako besmisleno kao kad bi neki muškarac rekao da je uvek na muškoj strani. Davati blanko podršku bilo kome, pa bio on pripadnik istog pola, generacije, profesije, nacije ili bilo koje opcije – meni ne deluje prihvatljivo. Jednostavno, pre bilo kog zaključka hoću da znam svaki detalj, pa ću onda zauzeti stav. Ne kažem da je uvek ispravan, ali je moj.
■ Koliko puta sam pomislila da pogled na muško-ženski svet, kakav ja imam, nije praktičan? Bezbroj! Ubeđena sam da mnogo bolje prolaze žene koje pod jednakošću polova podrazumevaju da su „malo jednakije“, one koje bez obzira na „situaciju na terenu“ čvrsto veruju da su „dobre ribe“, kao i one koje imaju talenat da i „najbolje frajere“ navedu da se ponašaju baš onako kako one žele. Avaj, svako je talentovan za nešto… 🙂