Suzbijanje trgovine ljudima: Danas je Međunarodni dan ukidanja ropstva

Već 30 godina se 2. decembar obeležava se kao Međunarodni dan ukidanja ropstva u znak sećanja na Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudima i o eksploataciji prostitucije drugih lica koju su Ujedinjene nacije donele 1949. godine.

Foto: Guliver/Thinkstock

Polje borbe protiv trgovine ljudima, tokom 2015. godine, obeleženo je znatno manjim brojem identifikovanih žrtava trgovine ljudima, nepronalaženjem sistemskog rešenja za problem identifikacije žrtava trgovine ljudima u kontekstu izbegličke krize, kao i stalnim ponavljanjem nedostataka i problema sa kojima se suočavamo, a za koje i dalje ne postoje rešenja. Može se reći da je država učinila izvesne napore u cilju uspostavljanja efikasnijeg sistema za borbu protiv trgovine ljudima, kao i zaštite žrtava, ali je ostalo još dosta prostora za unapređivanje mehanizama u svim aspektima ovog društvenog problema.

Zvanični podaci pokazuju da je broj identifikovanih žrtava u tekućoj godini oko 30, što je znatno manje nego prethodnih godina. Najdominatniji oblik trgovine ljudima je seksualna eksploatacija i njoj su izložene žene i deca. Javlja se dilema da li nedostaje proaktivan pristup u prepoznavanju žrtava trgovine ljudima ili je broj zaista smanjen. Ovo pitanje je posebno aktuelno ukoliko se osvrnemo na problem izbegličke krize i ranjivost izbeglica koje, bežeći od rata, nasilja, siromaštva, se izlažu riziku da budu prevareni, zlostavljani, eksploatisani. Dodatni problem u celokupnoj izbegličnoj krizi jeste identifikacija izbeglica, jer još uvek ne postoje jasni indikatori trgovine ljudima, a ni zaposleni koji su u direktnom kontaktu sa izbeglicama nisu dovoljno obučeni za reagovanje u ovakvim situacijama. Istina je da se u ovom trenutku izbeglice ne zadržavaju dovoljno dugo u našoj zemlji kako bi se proces identifikacije završio u potpunosti. Takođe, izbeglice su najčešće osobe koje dolaze iz zemalja u čije institucije nemaju poverenje, tako da to poverenje neće imati ni u naš institucionalni sistem, što često dovodi do odbijanja saradnje.

Iz perspektive ljudi kojima je Srbija zemlja u kojoj se zadržavaju dok se ne stvore uslovi da nastave put, svako prijavljivanje nasilja ili eksploatacije, kao i svako nametanje pomoći, je prepreka da se stigne do zemlje gde su krenuli. Međutim, Republika Srbija mora da bude spremna na promene u trendovima izbegličkog kretanja, pre svega na njihovo duže zadržavanje u našoj zemlji koje se očekuje, i da razvije programe integracije koji formalno jesu sastavni deo azilnog sistema, ali u praksi ne postoje, kao i kapacitete za pomoć i zaštitu osoba za koje se sumnja da su preživeli ili doživljavaju bilo koji vid eksploatacije.