Duda Alapača: Da se brukamo u pola cene

Autorka teksta: Duda Alapača

„Pa, šta si to, nesrećo, doneo?“ – nije baš rečenica kojom se u pristojnim kućama dočekuje muž, otac i glava porodice, ali šta sam drugo mogla da kažem kad mi se pojavio na vratima s naramkom bombonjera? I to ne bilo kakvih bombonjera, već onih lepih, velikih, od prave belgijske čokolade, onih koje, inače, u radnjama zaobilazim u širokom luku jer su pokazatelj moje kupovne nemoći i koje poklanjam samo u slučaju krajnje nužde, kad me neko baš onako čovečanski zaduži.

I tako, krenuh da računam kol’ko je para dao za njih i ne bi mi dobro. Onako, pade mi šećer, skoči pritisak, ama zamalo se ne sruših od muke. Polako, reče Vlada. Nije to što misliš, Dudo, dobio sam ih upola cene. Ma kakvi pola, za petinu. Povratih se malo.
Kako – pitam? Mislim, u čemu je fora? Istek’o rok? Da nije GMO? Užegle? Pa super, daj da se još i potrujemo. Kad je bal, nek je bal. Nije istek’o rok – reče Vlada. Nego, znaš, ima jedna žena, kod nas u firmi, donosi iz Mađarske, pa joj ostalo, dala mi sve, da se reši, da ne tegli nazad kući.

Ok, ima smisla. Donela iz Mađarske. Kol’ko kažeš da si platio? Uh, pa to je baš ok cena. A je l’ imala kakvog sira, kulena, praška za veš i tako to? Kesten pire, pitaj je sledeći put za kesten pire. I otvori mi tu jednu, šta si se stis’o, vidiš da mi nije dobro?

Elem, podelih ja one bombonjere na ravne časti. Tri Gagi, tri mami, četiri meni. Pa šta si to, draga Dudo, donela? Neka, mama, nek se nađe, kad kreneš na kontrolu, pa u banku, (gde ono još penzioneri idu?), pa opet na kontrolu…

Gaga nije postavljala pitanja. Jednu smo stukle na licu mesta, dve šteknula kad krene kod Mrvice na roditeljski, jednu za razrednu, drugu za matematičarku. Kol’ko sam ti dužna za ovo? – upita. Ma daj, ne mlati, čuj „kol’ko sam ti dužna“. Ništa, brate, preklopiću ja to s Vladom. Peglaću mu košulje do dvehiljadepedesetsedme. A ne da su mi dobro došle, sutra idem kod Jele, Nadine, kupim još dvesta grama kafe i super.

I tako – uparadim se sutradan, iskopam neku lepu ukrasnu kesu, pa pravac u goste. Nogu pred nogu, ne žurim, stanem pored jednog izloga, šmeknem neku haljinicu – mislim se, ‘ajd’ samo da uđem da vidim pošto je. Prođem pored one zujalice na ulazu, kad samo čuješ „pi-pi-pi-piiiiii…“. Neka mrga od obezbeđenja priđe jednoj devojci, prepipa je svojski, njoj neprijatno, kako i ne bi, mora da je nešto munula, neće ono da pišti ‘nako. Krenem i ja da izađem, kad ono opet „pi-pi-pi-piiiiiii…“. Sama ja na vratima, pola se radnje okrenulo, bulji u mene, eto ti ga i mrgavi. Gospođo? Gospođo? Ko, je l’ ja?! Zemljo, otvori se.

– Gospođo, molim vas da pokažete sadržaj svoje torbe.
– Ali zašto, ja sam samo ušla… ja nisam ništa, verujte… samo sam… onu haljinu… da vidim…
– Gospođo, ispraznite sadržaj vaše torbe. Možda je neka greška, ali moramo da proverimo.

Ama, mislim se, kako da ti ispraznim sadržaj torbe? Ova torba nije jedno po’ godine praznila sadržaj, ni ja više nisam sigurna šta sve tu ima. Setih se čarapa što mi je mama juče tutnula, da nazujem u kolima, da mi ne zebu noge. Sreća pa mi i gaće rezervne ne dade.

Krenu on da pretura po torbi. Nasta tajac. Kapiram da sam glavna atrakcija u radnji. Mislim da me neka klinka snima mobilnim. Teško meni! Mrga vadi jedno po jedno. Mobilni. Neseser sa šminkom. Smem li da otvorim? – pita. Moja šminka – moja stvar, al’ otvori kad si navro. Sramota me od senki bez poklopca, rezača za olovke koji sam maznula iz Bebine pernice, garavih tupfera vate, štapića za uši. Mrga pređe za neseser za razno. Parfem. (Zašto li ga miriše?!) Dnevnik. Ok, ne moraš baš da ga listaš, debilu, taj te sadržaj ne interesuje, to je moje! Jedna rukavica. Druge nema. Pakovanje uložaka. Punjač za mobilni. Kesice s šećerom iz kafića. Lak za kosu. Šampon za suvo pranje. Četka. Olovka. Novčanik. I još šećera. Vrati mi torbu i ljubazno se izvini. Znate kako je, služba je služba. Tako je, momak, bravo ti ga. Da nam je još takvih, gde bi nam kraj bio? Život u radnji se vrati u normalu. Žene mi, razočarane, okrenuše leđa.

Krenuh napolje, kad ono opet pi-pi-pi-piiiii! Ponovo tajac. Šta sad pišti, majčin sine? Jedino ako nisam nešto progutala? Eto ti njega opet. Ako me sad na sred radnje ne izvrne naizvrat, ništa nismo uradili. Ja stvarno ne znam šta je ovo, jeste sigurni da ovo čudo radi? Da se nije nešto pokv…? Šta imate u kesi? Kesi? Kojoj kesi? A ovo? Ništa, kafu i bombonjeru. On uze kesu. Prođite sad – reče. Prođem. Ništa. Prođe on s kesom. Pipipipipiiiii! Bombonjera vam pišti, gospođo… Bombonjera? Verovatno su zaboravili da vam skinu bar kod. Biće da je to. Doviđenja – reče Mrga. Doviđenja, kažem ja. Dođite nam i drugi put. E, drugi put – ne’š mi ni šliku viđet’!

Besna, špartam ulicom, ama više trčim nego što hodam. Sve mi se čini – ceo svet gleda i uprire prstom u mene. „Eno je ona što je pištala u radnji“. Mislim, stvarno nije prijatno. Zbog bombonjere upola cene, obrukah se za sve pare. Zvoni mi mobilni. MAMA. E, šta li sad ti ‘oćeš, mislim se. Molim, mama? Ne, ne znam šta ti se desilo, mama… Ne, ne mogu da pogađam, reci mi, molim te… Dobro… Okej… Gde? I? Ti, zvonila? Gde? Ko te ter’o da izuvaš cipele? Mama, pa kome si ti još mogla da budeš sumnjiva?! Sram ih bilo! Dabome, tebe čovek kad vidi, ti si ovako jedan baš kriminogeni faktor penzionerski. Ma ajde molim te… Čuj, mislili da je veštački kuk. I prsten ti skinuli? Pa ti taj prsten ni brenerom ne možeš da skineš već godinama. Da l’ su normalni? I protezu si vadila? Pa dobro ti i kuk ne izvadiše. Sačuvaj bože! I šta je na kraju pištalo? Bombonjera? Ma, nije moguće!
Jedva nekako smirih majku, kad zove Gaga. Molim? Nemoj ništa da mi kažeš, Dragana. Pusti me da pogodim.

Pišite Dudi na [email protected]!