Tema nedelje: Kako „radite na sebi“?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Koliko puta tokom dana čujemo ili pročitamo kako neko s ponosom kaže „radim na sebi“ ili nas savetuje da „treba da radimo na sebi“? Obično je „raditi na sebi“ sinonim za čitanje knjiga, gledanje pozorišnih predstava, odlazak na izložbu… Vrlo retko se misli na to koliko su se naši pogledi i mi, u suštini, promenili posle toga? Da li smo čitajući ili gledajući nešto postali drugačiji nego do tog trenutka? Ukoliko to izostane, „džaba smo krečili“, zar ne?

Ideju za ovaj tekst nisam dobila ni u pozorištu, ni u operi, već u kafiću, što dokazuje da je svako mesto pogodno za „radove na sebi“. Nedelju dana pred premijeru predstave „Veliki Getsbi“ srela sam se sa Ljubom Bulajićem, zbog rubrike koja će se naći u sledećem broju „Lepote i zdravlja“. Budući da smo se videli posle probe, u kafiću koji je ekipi bio „mesto za sređivanje utisaka“, tu je bila i Tamara Aleksić, a igrom slučaja svratila je i Tamarina mama Tanja Peternek. Budući da niko nigde nije žurio, a da se s Tanjom nisam videla nekoliko godina, teme nam nisu nedostajele. Dok smo nas dve prelazile s jedne na drugu, Tamara i Ljuba nisu prestajali da razgovaraju o scenama u predstavi koju su spremali. Da li zato što su još vrlo mladi ili zbog toga što je njihov posao specifičan, ali razgovor je odisao tolikim stepenom posvećenosti i zanesenosti, da sam poželela da ga čuje što više ljudi.

Gledajući ih pomislila sam koliko smo površni svaki put kad neko delo olako okarakterišemo kao „super je“ ili „bezveze je“, a to uglavnom činimo vođeni sopstvenim ukusom, a ne kompetentnošću. Ako volimo klasiku, bez oklevanja kažemo da drugačije rađen komad ili baletska predstava „i nisu nešto“, a o davanju sebi prava da tvrdimo da je neko dobro glumio ili je omanuo – i da ne govorimo. Slično je i u svim drugim situacijama kada se naše shvatanje i poimanje nečega ne poklapa sa onim što je pred nama.

Iako sam odavno sebe naučila da, ako nečim nisam fascinirana, ne govorim „to ne valja“, posle te večeri sam sebi obećala da ću tome početi da učim i druge. Već imam u vidu nekoliko „kandidata“ 🙂 Nadam se da će, za početak, biti dovoljno objasniti im koliku je energiju, ljubav, strast, predanost neko uložio u to što mi komentarišemo. Oni, sami po sebi, zaslužuju veliko poštovanje. Tek kad njega ispoljimo, možemo da govorimo o onome što smo gledali ili sušali.

U suštini, sve ovo vodi ka zaključku da je kamen temeljac svih „radova na sebi“ – razvijanje tolerancije i poštovanja. Bez obzira na iskušenja koje nameću 21. vek, geografska širina i dužina na kojoj živimo, ubeđena sam da se oni vraćaju kao bumerang.