Duda Alapača: I, šta kažeš, ovaj…ili ovaj?

Autorka teksta: Duda Alapača

– Pomiriši… Ovaj…ili ovaj? – upitala sam i poturila mu prvo jednu a potom i drugu nadlanicu pod nos.
– Ovaj – rekao je i pokazao prstom na desnu ruku.
– Ali meni se više sviđa ovaj druuuugi…
– Meni se taj drugi uopšte ne sviđa.
– Ali meeeeeni se sviđaaaaa….
– Pa ti onda uzmi taj što se tebi sviđa.
– Kako da uzmem taj što se meni sviđa, kad se tebi ne sviđa?
– Kakve ja veze imam s tim…?
– Pa ti ćeš najviše da me mirišeš, a ako se tebi ne sviđa, zašto da ga uzimam?
– Zato… – rekao je i polako počeo da peni posred parfimerije – uzmi ga zato što ti se sviđa i završi više s tim, odneće me pauk, ostavio sam kola na pešačkom!

– Da li mogu da vam pomognem? – uleti nam i prodavačica, onako, klizeći.
– Ne možete da nam pomognete – reče moj muž spremno – nama niko ne može da pomogne. Pola sata smo tu, onaj mali iz obezbeđenja nas već čudno gleda, vi nas čudno gledate otkako smo ušli, najglasniji smo u radnji, moja žena proba šezdesetosmi parfem po redu, ja imam napad astme, plitko dišem, gušim se, gospođo, i odrobijaću je ako ovako nastavi, pa ako biste nas isterali iz radnje, mnogo biste nam učinili.
– Vladooooo…. – prevrnuh očima. – Ne obraćajte pažnju na njega, on uvek tako drami… Nego, šta vi mislite, mislim, vi ste iskusni – ovaj…ili ovaj?
– Ovaj je prirodan, lep, znate, on predstavlja specifičan pogled na život, uživanje u malim stvarima…
– E, to, baš to! – poskočih od sreće jer konačno me neko razume.
– U osnovi je iris, ali se osećaju se cvet narandže i jasmin. Osećate voćnu aromu?
– Osećam, kako ne… – rekoh i ponovo pomirisah nadlanicu.
– Baza je topla, puderasta, vanila i pačuli.
– Mmmmm… pačuli… Vlado, ne pričaj na telefon dok žena priča, nepristojno je… Šta misliš, ovaj…ili ovaj? Sigurno? Ne moraš ti to zbog mene, ako ti se ne sviđa, kaži… da ne bude posle – ja sam ti lepo rekao… Jeste da je to moja koža, moja stvar, ali ja sam tvoja žena i ako misliš da mi ne stoji, da je previše sladak, kaži slobodno, ja se neću naljutiti, evo, ozbiljno…
– Ovaj.
– Siguran si?
– Sto posto? Milijardu posto?
– Mislim da nećete pogrešit – dodade prodavačica. – ovaj baš nekako ide uz vas.
– Stvarno A da li biste mi, molim vas, moooolim vas, ipak dali i onaj drugi, samo još jednom da pomirišem, nisam sasvim sigurna?
– O, sveta nedeljo i svi sve… – uhvati se Vlada za glavu. – ona nije SASVIM sigurna?
– Psssssssssst1 Pobogu, ljudi nas gledaju!

Čekali smo da se upali zeleno. Škrgutao je zubima i gledao ispred sebe. Upalila sam radio. Krenuo je na žuto, trećom. Na asfaltu je ostao trag guma. Pa dobro, pomislila sam, barem ću lepo mirisati dok me budu krpili u hitnoj. Stiskala sam u ruci kaznu za parkiranje. Nije video. Hvala ti, bože.

– Vlado – rekla sam i ugasila radio – Vlado, ne možeš da se ljutiš na mene… Nemaš prava da se ljutiš na mene. Ne kupujem ja parfem svaki dan, već jednom u godini. I zamisli da kupim neki koji mi se ne sviđa, i šta onda? Je l’ treba godinu dana da ti bazdim? Da okrećeš glavu kad ti priđem, da ti pozli kad pomisliš na mene? Parfem je osetljiva stvarčica, dušo. Sećaš se kad smo onda išli na more autobusom, pa se ona baba špricala nekom šećernom vodicom na svaka tri kilometra, hteli smo dušu da povratimo… Eto, ja sam samo htela da ti lepo mirišem… Uostalom, ti se ne razumeš baš najbolje u parfeme… Da se ti pitaš, sve bi žene na bugarsku ružu mirisale. Vlado… ja ne želim da mirišem kao tvoja majka. Ja hoću nešto – ženstveno. Mislim, i ona je ženstvena, ali kad opali Brion… Šalim se, šta ti je… Vidi ga, odma’ se ljuti… Pomiriši… Šta osećaš? Bes? Ajde, uozbilji se, osim besa, šta osećaš? Praline, je l’ da? Lepe, čokoladne praline ili liker od lešnika, jesam u pravu? A i malo vuče na bebi puder, priznaj, al’ samo malo, u pozadini… A kad sve to prođe, miriše na pečeni šećer… Pomiriši, dušo… Je l’ da da ti se sviđa? – rekoh i poturih mu dlan pod nos.
– Šta ti je to?
– Koje?
– To u ruci.
– A, tooo…. ma ništa, bre, neki flajer, ostavili nam ispod brisača… I? Je l’ ti se sviđa? Kaži da ti se sviđa… Mooooolim te, dušo, kaži da je lep, lep je je l’ da? Priznaj, priznaj!
– Lep je. – procedi i nastavi da škrguće.
– Eto! Vidiš da ti se sviđa! Mada… i onaj drugi je lep. Sigurno ti se baš ovaj sviđa? Mislim, rade još pola sata, možemo da se vra… dobro, dobro, nećemo. Sviđa ti se, kapiram… a da ti možda malo ne vuče na sirup za kašalj? Nimalo, a? Ma znala sam da će ti se dopasti. Jeste malo presladak na prvu, ali posle kad izvetri – videćeš, ma pamet da ti stane. Jeca s posla ga koristi godinama, pre neki dan zaustavila je nepoznata žena na ulici, kaže „jao, gospođo, koji vam je to parfem?“ Mene niko nikad nije zaustavio na ulici zato što stalno kupujem one na točenje. E, pa neka, mislim se, jednom i ja da se k’o žena počastim. Mislim, ti da me počastiš. A i nije to neka lova, ako ćemo pravo. Sto mililitara, bato, ima da se ljoskam celu zimu… A izvini, molim te, hoćeš da prestaneš da škripiš tim zubima, mislim, znaš da se ježim od toga?

Pišite Dudi na [email protected]!