Priča iz sveta: Kolekcionari SMEĆA!

U Americi živi više od 2 miliona hoardera – osoba koje opsesivno skupljaju stvari kao što su stara ambalaža i novine, i ni za šta na svetu ne bi se odrekli nijedne sitnice iz svoje kolekcije…

Nakon nekoliko pokušaja, Elizabet je konačno otvorila ulazna vrata porodične kuće. Istog trenutka, zasula ju je gomila smeća. Konačno, uspela je da uđe krčeći sebi put kroz gomilu požutelih novina, papirnih kesa iz prodavnice i prazne ambalaže. Cela kuća bila je prekrivena đubretom. Nakon nekoliko minuta, Elizabet počela je da se guši i kašlje. „O, moj bože! Kako zaudara! Ne mogu da dišem“, izgovorila je s gađenjem. „Ovo je zastrašujuće!“.

Spolja, dom Nilsonovih izgleda poput svake druge porodične kuće u ovom kraju. Međutim, unutrašnjost podseća na sklonište za skitnice. Zidovi i elementi u kupatilu prekriveni su debelim slojem plesni. Vrećica hrane za ptice rasuta je po podu u dnevnoj sobi, a mačke su pomislile da je reč o pesku. Odeća je pomešana sa plastičnim sudovima, slomljeni delovi nameštaja kriju se ispod vreća punih neotvorene pošte. Izgleda da se iz ove kuće ništa nije bacalo, i to od useljavanja. Na kuhinjskom pultu nalaze se gomile koštica od trešanja i šljiva!

O čemu je reč?
Ovog proleća, Elizabet je odlučila da konačno sprovede veliku akciju čišćenja kuće u kojoj je odrasla. Njeni roditelji, koji su za to vreme bili na odmoru, vode tajni život u neredu i prljavštini, dok se izvan kuće ponašaju sasvim normalno. Otac joj je advokat, a majka elegantna dama koja se bavi dobrotvornim radom pri crkvi. Iako je Elizabet sada jasna kontradiktornost između javnog i privatnog života njenih roditelja, ranije to nije shvatala. Tokom detinjstva često je slušala majku, koja je studirala na Jejlu, kako govori da intelektualci imaju pametnija posla nego da se bave kućnim poslovima. „Kada sam imala devet godina, smučio mi se nered u mojoj sobi i odlučila sam da je spremim“, priseća se Elizabet.

Revoltirana zbog kćerkine „neposlušnosti“, gospođa Nilson je odmah počela da pretura po vrećama smeća koje je Elizabet izbacila iz sobe – i našla rođendansku čestitku sa novčanicom od jednog dolara. „To je obeležilo ceo moj život. Majka me i dan-danas osuđuje da bacam novac. Ona to govori kao da sam bacila hiljadu dolara!“ Kada je napustila kuću, zbog studija, Elizabet je ponela svoj „nered“ u studentski dom. „Mislila sam da čovek mora da ima oko sebe sve moguće stvari jer će mu kad-tad zatrebati. Bilo je potrebno da prođe dosta vremena da shvatim da držim kontrolu nad stvarima koje posedujem“, kaže Elizabet. Početak zajedničkog života sa verenikom, pre osam godina, bio je prelomni trenutak u životu ove mlade žene. „Svu svoju imovinu spakovala sam u jedan mali automobil.“

Konačna spoznaja
Pre otprilike dve godine, surfujući internetom, Elizabet je otkrila da majčino bizarno ponašanje ima zvaničan naziv: hoarding (gomilanje stvari). No, ono što nedostaje u ovoj priči, jeste lek. Eksperti procenjuju da od ovog poremećaja, samo u SAD, pati između dva i tri miliona ljudi, a njihov „porok“ otkriva se najčešće tek nakon smrti hoardera, kada policija izvrši uviđaj. I svaki put kada se ispostavi da je neki ostareli „skupljač“ živeo u gomili smeća, postavlja se isto pitanje: „Kako je porodica mogla da dopusti da se tako nešto desi?“.

U potrazi za razumevanjem i solidarnošću drugih osoba koje imaju isti problem, Nilsonova je prošle godine osnovala udruženje pod nazivom „Deca hoardera“ čiji sajt svakodnevno posećuje i do 1.500 osoba koje imaju slično iskustvo. Poruke koje ostavljaju često su potresne i zastrašujuće: „U kolima moje majke često sam zaticala larve insekata i upotrebljene uloške!“, glasi jedna ispovestt. Takođe, na forumima ovog sajta često se raspravlja o potisnutom besu, krivici, socijalnoj anksioznosti i – pretpostavci naučnika da je patološko skupljanje stvari nasledna bolest.
Šta zapravo izaziva ovakav oblik ponašanja i kako se leči, pitanja su kojima se bavi mali broj stručnjaka, a pravi odgovor još nije pronđen. Ipak, do sada je utvđeno nekoliko iznenđujćih činjenica. Uprkos raširenom mišljenju da se radi o lenjim, bezvoljnim i neurednim osobama, hoarderi su upravo suprotno – perfekcionisti. Ove osobe osećaju naglašenu potrebu da sve urade kako treba i užasavaju se grešaka. Nelsonova se slaže sa ovom konstatacijom i potvrđuje ličnim primerom: „Jednom sam rekla majci da mi se sviđa određen tip tašne. Narednog Božića, poklonila mi je petnaest tašni! Bilo joj je teško da izabere samo jednu, pa je na ovaj način rešila svoju dilemu.

Ništa ne sme da se baci!
Uprkos velikim troškovima, hoarderi vide sebe kao odgovorne, štedljive „čuvare“ materijalnih dobara u svetu koji sve odbacuje. Na ovaj način, oni smatraju da spasavaju stvari koje još uvek vrede. „Moja majka je jednom pročitala da nakon što ode žica na najlonkama, možete da je odsečete i uparite sa drugim parom najlonki na kojima su otišle žice. Nakon toga, nijedan par čarapa više nije završio u kanti za smeće“, kaže Elizabet s tugom.
I pored besprekornog izgleda i diplome pravnog fakulteta, Elizabet priznaje da se i dalje bori sa nedostatkom samopouzdanja. Ova mlada žena priznaje da zbog toga previše obasipa ljubavlju svoja dva sina.
Istovremeno, teško se oslobađa osećaja krivice zbog majčinih insinuacija da su njena deca uvek kriva za nered. „Većina dece hoardera plaši se zbližavanja“, priznaje Nilsonova. „Strepimo od toga da će nas drugi doživljavati kao problem.“

Nasledna bolest?!
Osim patnji u detinjstvu, osećaja stida, poremećenih pogleda na svet, potomci hoardera suočavaju se sa još jednim problemom – mogućnošću nasleđivanja bolesti. „Još uvek ne mogu da odredim granicu između normalnog i patološkog ponašanja“, priznaje Trejsi. Nasledna priroda ove bolesti je evidentna u njenom opsesivnom ponašanju, mada se ova mlada žena bori pomoću psihoterapije i uz veliku podršku svog mladića. „Često kupujem krajnje kompulsivno, a bacanje bilo čega prava je agonija za mene. To zahteva veliki emotivni napor“, priznaje Trejsi.

Nilsonova je odustala od karijere da bi se potpuno posvetila svojim sinovima. Njena sreća zbog materinstva često budi stari strah i bol, i tera je da se zapita: „Kako je moja majka mogla da obožava bilo šta drugo – sve ostalo – više od nas, svoje dece?“. Ostinova priznaje da joj se dešava da baca stvari koje joj kasnije zatrebaju. I dalje je uhvati panika kad god joj neko zazvoni na vratima, bez obzira na to što joj je dom uvek besprekorno uredan i čist.

Veliko čišćenje
Vreme samo pogoršava ovaj problem. Sve dok hoarder skuplja stvari, oseća da život ima smisla. Kada mu ih neko oduzme, doživljava to kao oduzimanje identiteta, a bes može da ga natera da prekine vezu sa najbližima i povuče se u još veću izolaciju. Ipak, Elizabet je odlučila da sve promeni iz korena. Ove jeseni, roditeljski dom u kojem je odrasla postao je prevelik rizik za zdravlje, naročito njenom ocu invalidu koji od smeća nije mogao da stigne do jedinog kupatila u prizemlju kuće. Nakon što je naterala roditelje da odu u posetu njenoj mlađoj sestri, Elizabet je, sa svoja dva starija brata, ušla u kuću, stavila gas masku i počela da čisti.
„Čistili smo nedelju dana, po četrnaest sati“, priseća se Elizabet. „Poslednje čišćenje trajalo je trideset šest sati bez prekida!“ Kada se majka vratila kući, prvo je bila šokirana, a potom se razbesnela. Celu noć je zapisivala stvari koje nedostaju. Na Elizabetino preklinjanje da potraži stručnu pomoć, odgovorila joj je da je previše stara da se menja. Elizabet je navela da je upravo starost najjači argument za promenu.

Obeleženi do kraja života
Prošle godine, sličan šok doživela je i Trejsi Hil. Njena majka, iskusna hirurška sestra u lokalnoj bolnici, vodila je dvostruki život kao hoarder u kući bez tople vode i ispravnog toaleta, po kojoj su trčali miševi. Hilova je ostala u vezi sa majkom, ali ona i njen brat Stiv, nisu smeli da uđu u kuću od kada su otišli na studije. Nakon razvoda roditelja (Trejsi je tada imala samo šest godina), devojčica je morala da čeka oca ispred kuće i nije smela nikada da ga uvodi. Jednom, nekoliko godina kasnije, kada majka bila odsutna, Trejsi je pustila oca da uđe. Užasnut onim što je zatekao u kući, pospremio je koliko je mogao. Trejsi je kasnije dobila batina od majke uz pretnju da više nikada ne sme da je „izneveri“. Tokom srednje škole, Trejsi je bila popularna devojka, ali nije smela da dovedi prijatelje kući. Nakon što se iselila iz porodičnog doma, njena majka je postala izrazito asocijalna osoba. „Brat bi joj pokucao na vrata, a ona bi se razljutila, govoreći mu da je nevaspitan“, kaže Trejsi.

A onda, u proleće prošle godine, zabrinute zbog odsustva sa posla, kolege Trejsine majke zaustavile su se pred njenom kućom. Otkrili su njeno beživotno telo usred smeća u gotovo urušenoj kući. Žena je umrla od srčanog udara u 61. godini. U bolnici, zaposleni su pokušali da odvrate Trejsi i Stiva od odlaska u majčinu kuću. Kada u tome nisu uspeli, dali su im zaštitnu odeću. „Stiv je prvi ušao. Izašao je držeći se za glavu i ridajući na sav glas. Užas sa kojim se tog dana Trejsi susrela urezao se u njeno pamćenje do kraja života. Kade u oba kupatila bile su toliko zagađene, da se u njima nije moglo tuširati. Pet pasa jurilo je po kući, a miris amonijaka širio se po svim prostorijama. Stručnjaci koji se bave izučavanjem ovog poremećaja kažu da se opsesivni „skupljači“ savršeno normalno ponašaju izvan kuće, te da se njihove devijantne navike očituju samo kada je u pitanju odnos prema ličnoj imovini. Hoarderi se ne razlikuju od ostalih ljudi iz okruženja, a zbog poricanja svojih navika, njihova bolest često nije detektovana.

Tekst: Nataša Ćovin; Foto: Shutterstock