Radoslav Milenković: Žene su izabrale hrabrost

Zbog devedeset predstava koja je režirao. Zbog šezdeset uloga koje su prošle kroz njega. Zbog sjajnih monologa. I zbog hrabrosti. Sreli smo se nakon predstave „Bogojavljenska noć“ upravo sa Radoslavom Milenkovićem.

Da li ste nekada u životu bili nasamareni kao što je to vaš lik u „Bogojavljenjskoj noći“?

Ono što je za mene važno u ulozi Malvolija jeste to da mogu da zamislim da me neko tako nasamari. To nije pitanje inteligencije već zaljubljenosti. Kada voliš tako kako voli Malvolio, onda si zaslepljen i živiš u iluzijama. Iskusio sam to u životu, osećanja ponesenosti i spremnosti da se poveruje u sve, toga je bilo i to smatram Božjim blagoslovom.

Na kraju predstave ljubavna sreća se nalazi utroje. Da li je ljubavna sreća udvoje uopšte moguća?

Ta “trojka” kojom se razrešava naša predstava, po uvrenju reditelja jedini je način na koji likovi mogu biti srećni ili bar veruju u to. Tema je želja da se voli i bude voljen i na šta smo sve spremni kada volimo. Ne znamo kako se završio hepiend između to troje iz naše predstave… Verovatno u patnji i gubitku, kao što to u ljubavnim pričama obično i biva. Kao svaka ljubav na svetu. Ne znam da li neko ima u iskustvu ljubav koja je srećna od početka do kraja. To nam obećavaju u bajkama. Srećna ljubav nema dramski potencijal. Ali borba da se ljubav zadobije i zadrži, za čoveka je (pa samim tim i za pozorište) mnogo važnija i interesantnija. U harmoničnoj ljubavi ništa ne otkrivamo o sebi a ne verujem ni da je moguća. Šekspir je o toj dimenziji ljubavi rekao skoro sve u svom genijalnom stihu: „Od novog jada, stara bol će proći“.

Da li ste svesni toga koliko se ljudi dive vašoj hrabrosti?

To što ja govorim na temu društvenih pojava, to svi znaju, nije za to potrebna neka posebna pamet. Tužna je zemlja u kojoj je velika hrabrost da kažeš ono što želiš i misliš. Ja u svojim intervjuima i javnim nastupima govorim o očiglednim stvarima. Zahvalan sam što ljudi to prepoznaju i daju mi podršku. S druge strane, mislim da nipošto ne treba prozivati one koji ne govore, niti im zamerati to što ćute. Neko kaže a neko ne, isto kao što neko čuje a neko ne čuje.

Iako govorite o lošoj situaciju i kojoj se svi nalazimo, istovremeno ste vedri i puni života. Kako vam to polazi za rukom?

Ja ne govorim zato da bih mračio. Nisam ja neko ko nema ništa drugo osim nezadovoljstva, besa i jada. Moj život i svet su mnogo složeniji od iznuđene izloženosti političkim budalaštinama. Ja volim svoj život. U njemu su ljudi koji mi nešto znače i kojima ja nešto značim, koje volim i koji vole mene. Verujem da je život vredan sada i da me čeka vredan život i u budućnosti. Toliko još toga lepog i uzbudljivog čeka na mene, toliko toga još želim da naučim, toliko toga me ushićuje, rad, umetnost, verujem da ću još dobrog i lepog učiniti u svom malom ali jedinom životu… a gde je tek ono što ni ne znam da će mi se desiti. Jer jedno od lepših svojstava života jeste nepredvidivost, jeste to što se svakog trenutka sve može promeniti, u bilo kom trenutku može vam se desiti najlepša stvar na svetu. To je najveća čarolija u životu. Ali o tome me ređe pitaju. Medijima je sad zanimljivije da me pitaju o Vučiću nego o Šekspiru, iako je meni Šekspir mnogo zanimljiviji, i zapravo, jedino važan.

Da li isključujete mogućnost da se čovek bavi politikom iz plemenitih pobuda?

Šekspir kaže da vlast kao ambicija može da se desi čestitom čoveku ali on ne može ostati imun i čast ne vrši vlast. Od Magbeta do Hamleta, koji god komad da uzmete, to je tako, to je droga kojoj se niko ne može odupreti i koja baš svakoga čini zavisnikom. Ričard Drugi čuje muziku u ćeliji, razume je, oseća lepotu i sklad… ali ipak kad daje krunu, on je da pa je brzo zgrabi i uzme nazad… Verujem da iz plemenitih pobuda ljudi mogu da uđu u politiku, ali ne mogu takvi da ostanu. Za mene je, međutim, suštinsko pitanje šta mi suprotstavljamo toj politici, tj. šta još postoji u našem životu. Zato je dobar i funkcionalan, svrsishodan društveni sistem primaran zadatak da bi država funkcionisala na principima pravde i ljudskosti. Takav sistem treba da zaštiti ljude od vlastoljublja i pohlepe pojedinaca. I u takvom sistemu nužno sve aktivnosti, pa i politika i vlast, počivaju na znanju i sposobnosti a ne partokratkoj uzurpaciji na svim nivoima života. Mi, nažalost, još uvek nemamo ni na vidiku takav sistem. Naši političari su se samozvano proglasili stručnjacima. Profesor Zec ima dobro objašnjenje o razlici između doba socijalizma i ovoga što se nama danas dešava – on kaže, da parafraziram, da je Savez komunista svojevremno pokušavao da pridobije stručnjake u svoje redove, a da ova vlast od svojih članova i pristalica pravi stručnjake. To je objašnjenje zašto se danas čini da je problem funkcionisanja društvenih institucija kod nas – nerešiv. I to danas ugrožava elementarnu ljudskost.

Sa 60 glumačkih i 90 rediteljskih premijera, da li je teško da budete u ulozi glumca i „slušate” reditelja?

Nemam taj problem i siguran sam da ga ni reditelji sa kojim sam radio nisu imali sa mnom. Ako igram ulogu u nekoj predstavi, ne može mi pomoći da je sagledavam iz pozicije reditelja. To su dve različite profesije, dve zasebne i međusobno drugačije umetnosti. Važno je da dobro razumemo ko šta radi, kakav je smisao svega toga, postići ubedljivost na sceni, šta je čija uloga u pravljenju predstave i da se svako posvećeno bavi svojim zadatkom. Ne valja, kako kaže narod: mnogo babica, kilavo dete. Ne valja ni da nema babice… Dobro je kad je dobra babica, uliva sigurnost. Kad prođete sa Dejanom Mijačem i Egonom Savinom kroz Šekspira, to je dragaoceno iskustvo, to ne može da se kupi. Ipak, iskustvo mi govori da nema reditelja koji može od beznačajanog komada da napravi značajnu predstavu. Aca Popović je svojevremeno dao recept kako se pravi velika pozorišna predstava: morate imati dobrog pisca, jako dobar komad, vrsnog reditelja i da se skupe najbolji glumci… pa i onda – ako bog da. Neizvesno je šta nas čeka na kraju svakog procesa… A igranje… Igranje nije puko ponavljanje, to je uvek stvaranje iznova. I to je dobro. Svaka predstava je “prvi put”. To je najveća i neizreciva prednost. I činjenica da uvek ponovo moramo da to napravimo, ta je čarolija „prvog puta“ ugrađena u suštinu glumčeve umetnosti… To je neuhvatljivo: vi ste nešto gledali, mi smo nešto igrali, to je neka vrtoglavica, dim… Ne dešava se stalno u punom kapacitetu ali dostizanje tog vertiga nam je naum, ideal… tome težimo.

Šta mislite o mjuzikl kao načinu prenošenja poruke i kakva su vam iskustva sa Spamelotom koji ste režirali?

Radio sam već jedan mjuzikl u Mađarskoj, Volterovog „Kandida“. Mjuzikl ima sreću da je popularan i da ljudi vole da gledaju na sceni priču sa pevanjem i plesanjem. Ali, bez obzira na zabavnost žanra, veliki mjuzikli su zasnovani na važnoj temi. Spamelot ni tada kada je nastao ni sada nije samo razbibriga, već duboko sagledavanje ljudske prirode i naše savremenosti kroz uloge srednjovekovnih vitezova. U redu je da neko na mjuzikl ide da bi se zabavio i smejao kao dete, ali verujem da u toj montipajtonovskoj priči neće moći da ne vidi i nešto više, tu ozbiljnu i mnogoslojnu geologiju ljudske prirode i društva.

Kako veliki raspon glumačkih iskustava utiče na emotivni dijapazon u vašem ličnom životu?

Naša je umetnost igra, ne kao isprazna razbigriga, već prostor mnogih znanja, slobode i zanosa, samozaborava. Šta mi u pozorištu radimo? Jedno genijalno i nedokučivo delo pokušavamo da prenesemo vama u publici igrajući priču koju to delo priča. Da bi ta igra uspela, mi moramo najpre dobro da razumemo a zatim uz pomoć našeg talenta i veština da to ubedljivo iskombinujemo kao ubedljivu i uzbudljivu scensku stvarnost, kako biste mogli da poverujete u ono što gledate, kako bi doprlo do vaših čula, razuma, srca… Baš onako kako to čini svaka „stvarna“ stvarnost. Da bismo se razlikovali od rutinera iz „okamenjenih“ predstava moramo da osvojimo dodatni sloj – kompromitovanje. Mi se svesno potčinjavamo zadatku zanata i zalažemo svoje telo, čitavu svoju psihofiziku činu igre koji se dešava pred vama, verujući da smisao svemu tome daje pre svega genijalnost pisca. Razlog je piščeva misao, svrha je gledaočev doživljaj. Gledalac koji na predstavi oseti i sazna istinu dela koje prikazujemo i sudbine ljudi koje igramo, otići će kući osetljiviji i bolji.

Ali, sa tim fenomenom, od svih iskustava vezanih za svet i život likova, ja ne mogu ništa da „prepišem“ u svom privatnom životu. Iskustvo igranja mnogih uloga ne odražava se direktno na moj privatni život. Odražava se samo utoliko što što me bogati u razumevanju ljudske prirode. Ali to što ja verujem da sam razumeo imaginarnu ličnost, na primer večerašnjeg Malvolia, može mi pomoći da bolje i dublje razumem nekog drugog čoveka, ali ne utiče na naš razgovor, ovde i sada.

U čemu je smisao pozorišta danas?

Uopšte, jako je teško je reći čemu služi pozorište danas. Ono nije više u funkciji ni dvorske lude, ni plemenskog rituala, pa ni građanske zabave… Ali ono može da nam učini jasnijim naš život, može nam pomoći da razumemo svoj unutrašnji svet i svet u kome živimo. To je jedino što je preostalo pozorištu. Ali, to nije malo!

U radu sa studentima insistirate na pravu na pogrešivost?

Da, zalažem se za to, ali ta rečenica ima svoju fusnotu: pravo na grešku nas ne oslobađa odgovornosti. Greška je rezultat jednog pokušaja i ima smisla samo ako razumemo zašto je nešto pogrešno i ako nas nečemu uči U tom smislu, pravo na na grešku ne znači da možeš da radiš bilo šta. Najvažnije je šta naučiš iz svoje greške.

Razgovarala: Lidija Ćulibrk
Foto: PR