Ne idi, mamaaa…

Roda jednog dana donese bebu, i svi su srećni. Guramo tih prvih nekoliko meseci. Naučimo da živimo u proseku s četiri-pet sati sna, preživimo prve zube i grčeve, kao opčinjeni slušamo kako grgoću i guču, i baš kad postanu najslađe, kao po pravilu, dolazi ono najgore – mame moraju da se vrate na posao, a nijedne rode na vidiku da nam kaže kako dalje!

Pred kraj bebinog desetog meseca bila sam potpuno slomljena. „Ne znam šta da radim s bebom“, rekla sam. Bake i deke nisu dolazile u obzir. Moja majka bi htela, ali radi. Njegova bi mogla, ali neće, kao, u poslednje vreme se ne oseća najbolje. A i nije isto kada ti dete čuva svekrva i kad ga čuva tvoja mama. Majka nikada neće preturati po tvojim stvarima dok beba spava, niti zavirivati po ćoškovima, uvek će ugrabiti vremena da ti ispegla, skuva nešto na brzaka, pospremi stan… Svekrva će te dočekati s jednim, unapred uvežbanim – „nisam mogla da mrdnem od bebe, zamisli, ceo dan je plakala, i tražila je da se nosi i… oprala bih ja sudove, ali… znaš kako je… dete je na prvom mestu…“. Majka se nikad ne bi žalila kako svakim danom sve duže ostaješ na poslu i kako je naporno ujutro hvatati prevoz s jednog kraja grada na drugi, zbog svog prvom i jedinog unučeta… Majke to ne rade. Svekrve se nedeljom uveče naprasno razboljevaju ili ih naprosto mrzi da se po ceo dan zamlaćuju sa musavim i kmezavim mladuncima. Ali dobro. Od njih smo ionako odustali, tako da su nam ostale sledeće opcije – državni vrtić, privatni vrtić ili dadilja, u narodu poznatija kao „žena“.

Beba na državnim jaslama
Pre svega, u državnom vrtiću postoji nešto što se zove lista čekanja, dugačka koliko i spisak starih deviznih štediša. Elem, mi smo se upisali na nekoliko spiskova i uz malo sreće, stićićemo na red kad beba bude polagala prijemni za srednju školu. I pored debele veze, nije dovoljno da dete stavite na spisak godinu dana pre polaska u jaslice, potrebno je to učiniti kada se beba rodi. Ma i pre nego što je napravite… Mislim, što je sigurno, sigurno je. Ako i imate dovoljno sreće da upišete dete u državne jasle, predstoji vam niz neprospavanih noći, usled majčinske brige. Šta ako ga tamo ne budu dobro pazili? Šta ako bude na promaji? A gde su stafilokoke, streptokoke, upale uha, grla, nosa?! Šta ako po ceo dan budu sami, prepušteni na milost i nemilost nekoj ostareloj vaspitačici koja „ionako ima dovoljno svojih briga“? Da li oni njih uopšte presvlače tamo? I ko će da joj briše guzu? Ponovo postajem nemoćna pred hordom strašnih pitanja… Adaptacija, ta mrska reč od koje mi suze krenu na oči. „Koliko traje adaptacija?“, pitam Gagu. „Zavisi. Od dvadeset minuta pa do beskonačno. Ima dece koja se nikad ne priviknu. Moja se derala kao magare svako jutro, a ja sam morala da je ostavim i odem na posao. Sećam se da sam celim putem plakala… A vidi je sad, što je starija, sve joj manje trebam…“ „Znam, Gago, ali ona je tako mala. Ne zna da hoda, ne zna da govori, ne zna da kaže kad je nešto boli… Kako od tako malog stvorenja očekivati da se adaptira? „Ne brini“, reče Gaga, „oni su žilaviji nego što mi mislimo. A privatni vrtić?“

Potraga za Pravom
Istina, ima ih svuda i vaspitačice su ljubazne i predusretljive, ali to košta toliko da gotovo da i ne bih imala računa da se vraćam na posao. Mada, kad bolje razmislim, privatni, državni – sve ti to dođe na isto. Čeka te buđenje rano ujutro, zimi, leti, svako jutro ih tegliš u vrtić, ostaviš ih uplakane, nađeš ih uplakane, srce ti se cepa, svako malo se razboljevaju, onda moraš na bolovanje, pa ti skidaju sa plate… Ma, užas jedan, samo kad pomislim… Nego, ako čuješ za neku ženu koja je raspoložena da čuva dete, javi mi, molim te… Naći dobru ženu za čuvanje deteta, danas je prava premija. Za ovo kratko vreme, naslušala sam se raznih priča. Čuvala žena dete nedelju dana, pa se predomislila. Ili mu davala „lekiće“ da duže spava. Ili ga je zaključavala u kupatilo kad nije bilo dobro… I kome čovek da poveri dete, danas kad više nikom ne možeš da veruješ?! Svi koje sam pitala znaju tamo neku ženu, koja je divna i krasna i za sića lovu čuva jedno, pa i dvoje, i još im poradi po kući, ali takve su već zauzete. Nakon što sam sate provela na telefonu, raspitujući se, svaki razgovor se završavao slično. Dobro, ako nešto čuješ ili ako znaš nekog ko bi mogao… Molim te, javi mi. I na tome je i ostalo. U očajanju, uzela sam oglase. Obične male oglase, kao da tražim polovnu veš-mašinu ili deo nameštaja, samo što sam ovog puta bila rešena da nađem ženu. Nisam imala drugog izbora. Čuvala bih dete, pisalo je, povremeno ili samo nekoliko sati. Da, ali meni treba pet dana u nedelji, osam sati dnevno. Druga se nudila da čuva dete ili stariju osobu uz pomoć u kući, ali samo u prepodnevnim časovima… E, a šta ćemo popodne? Treća je bila mlada i odgovorna. „Nemoguće“, pomislila sam, „mlado i odgovorno ne idu zajedno“. Ili nije tako mlada kao što piše ili će mi posle dva dana ostaviti dete nasred sobe i zbrisati. Sledeća je bila ozbiljna i fakultetski obrazovana… Koliko bebi od jedanaest meseci znači to što je neko fakultetski obrazovan? Idemo dalje. Diplomirani vaspitač s licencom ministarstva… Licence?! Zar i za to imaju licence? Nekad je bilo dovoljno da voliš decu i da deca tebe vole, a vidi sad… Licenca, trt-mrt! „Slušaj ovo“, rekla sam Vladi. „Ozbiljna i odgovorna intelektualka, sa iskustvom, urednom sanitarnom knjižicom, psihotestom i potvrdom iz suda da nije kažnjavana?!“ „Šta hoćeš?“, reče Vlada. „Žena je lepo napisala. Ti se ionako ne bi nikada setila da pitaš za takve stvari.“ Ne bih… ali ova mi deluje kao da konkuriše za mesto u ratnom vazduhoplovstvu, a ne za čuvanje deteta. Uostalom, ne piše kako je prošla na tom psihotestu. „Znaš li ti nekog boljeg?“, ukori me Vlada. „Ne znam, ali se ne usuđujem da preko oglasa dajem dete na čuvanje. „U današnje vreme“, reče moj muž, „ni preporuka više ništa ne znači.“

Beži, bebo, beži!
„Znam ženu!“, graktala je Caca u telefon. „Tu, iz komšiluka. Divno jedno stvorenje, krasna gospođa, videćeš. Malo sam joj nabacila tvoju situaciju i voljna je da proba. Možeš li da dođeš do mene popodne, da se upoznate?“ „Stvarno si car!“, ciknula sam od sreće. „Bebo, spremaj se, idemo da upoznamo tetu.“ Elem, još istog dana ispostavilo se da smo se džabe radovali. Divno jedno stvorenje koje je Caca nazvala i krasnom gospođom, svojim ponašanjem, a i izgledom, bilo je nalik jeftinoj ruskoj prostitutki na zalasku karijere. Ispostavilo se da živi sa psom, četiri mačke, puši i povremeno pravi izlete u svet alkohola i drugih opijata. I ovo je tebi krasna gospođa, siktala sam. Caca je nervozno kršila prste. „Izvini, meni je delovala tako fino.“ Delovala?! Zar ne osećaš da smrdi na kilometar? Ta stuče kilo vinjaka do ručka, a ti bi da joj dam dete?! Baš se vidi da nemaš decu… Bebo, kupi prnje. Vidiš da ni ovde nema vajde. 

Prva beba, druga beba, treća beba…
Zar je moguće da ovako lepu i dobru bebu nema ko da čuva?, upitala sam Vladu. Mislim, čak ni za pare. „Ja znam ko će da je čuva i bez para“, rekao je mirno. Ko?, upitala sam u neverici. „Pa, ti…“ Ali ja moram da radim, čoveče. „Ne moraš, raspitao sam se. Ako se otkrije da beba ima ravne tabane, ili ako još nije prohodala, pred komisijom možeš da dobiješ dva meseca bolovanja. Kad prohoda, izmuvaćemo neku astmu ili tako nešto, pa će ti dati još dva.“ Dobro, to su ukupno četiri, i šta onda? „Onda ćemo da napravimo još jednu bebu, pa ćeš da odeš na trudničko, pa posle na porodiljsko… To ti je ukupno… dva plus dva, četiri, plus devet, trinaest, plus dvanaest… pa to ti je barem dve godine sedenja kod kuće. Prosta matematika.“ A je li, matematičaru, šta ćemo posle dve godine?! Da pravimo treće? Četvrto? Peto?! Da li si ti, uopšte normalan? I pazi malo, vidiš da joj je šampon ušao u oči! Nije u stanju da okupa jedno kako valja, a on bi da mu rodim ceo fudbalski tim! Ovako stoje stvari: kada mama treba da napusti bebu dobrog rešenja nema. Tačka! Ipak, ako je neko voljan da čuva lepu, milu bebu – adresa poznata redakciji. 

Foto: Shutterstock