Duda Alapača: To je nama naša borba dala…

Autorka teksta: Duda Alapača

Osmi je dan meseca marta. Stiskam se u prevozu. Karanfil mi izdiše na rukama. Da prekratim vreme, brojim bandere, semafore i stanice. Još malo pa smo stigli. Još samo malo.

Pored mene treperi bakica od, malo je reći – osamdeset leta. Podrhtava, ali se drži, nekako. Na trinaestoj stanici jedno sedište se, čudom, oslobađa.

– Sedite – pokazujem joj prstom.
– Mogu ja – kaže i odmahuje rukom.
– Ma, sedite, zašto da stojite – krenusmo da se ubeđujemo. U međuvremenu, klinac od svojih, mnogo je reći – trinaest godina, uleće i bez pardona aterira na ono jedino slobodno mesto.
– Dečko, izvini, da li bi mogao da pustiš baku da sedne? – upita žena iz reda Stajaćih.
– Ne bih mogao – odgovori malac na zaprepašćenje svih prisutnih, i Sedećih i Stajaćih.

Diskusija uze maha. „Sram ga bilo… Ova današnja omladina, to stida nema… Nije ni čudo što nam zemlja propada… je li, mali, je l tako i svoju baku puštaš da stoji… auuuuu, lepo te je majka vaspitala…“

– Neka, neka, pustite dete – smiruje baka situaciju – Mogu ja još.

E, ja ne mogu više. Muka mi je od ovakvih osmih martova. Od ruža i ciklama u znak raspoznavanja, sniženih, trećerazrednih parfema, i pažljivo izvučenih ajlajnera specijalno za tu priliku, kao – danas je naš dan. Muka mi je od cvetića na Vajberu, romantičnih poruka na društvenim mrežama i emisija u udarnim terminima o položaju žena. Eto kao – izborile smo se. Kao – sve znamo.

Jeste. Blago nama. Znamo kako da spremimo jaje na pedeset osam načina. Znamo da tumačimo natalne karte i etikete na odeći. Znamo da podignemo sistem i da promenimo osigurač. Znamo kako da izgubimo devet kilograma za četiri dana. Znamo da apdejtujemo, daunloudujemo, šerujemo, tagujemo, izračunamo kvadratni koren iz trihiljadesedamstoosamdesetpet. Znamo šta je pisalo na majici koju je nosila pobednica rijalitija pre tri sezone. Znamo da je berba devedesetsedme bila loša za šardone.

Sve znamo. Juhu, blago nama! Naše sirote bake nisu znale gotovo ništa, prale su veš na ruke, provodile sate za šporetom, krpile kraj s krajem, ali barem su im deca bila vaspitana. A mi… Živimo svoje fotošopirane živote na tviterima i instagramima, brojimo lajkove, megabajte, brinemo tuđe brige, tapšemo jedna drugu, kao – sve je super, uspele smo.

Nismo uspele. Dok ne shvatimo da je onaj krelac iz busa – naš krelac. Da je ona baka iz prevoza – naša baka. Nismo uspele dok ne sednemo i konačno ne vaspitamo svoju decu. Dok ne odložimo svoje telefone i tablete i, onako, da niko ne vidi, u oflajnu – učinimo nešto. Stvarno učinimo nešto. Dok ne bude kasno. Dok ne stvorimo armiju mladih, egocentričnih zombija koji će nas se jednog dana stideti.

Ne želim puno. Samo da mi, osmog marta dvehiljadepedesetsedme, dok budem grlila šipku na redovnoj gradskoj liniji od Konjarnika do Ustaničke, neki malenac iz reda Sedećih ponudi mesto, a ja da kažem: „Neka, mogu ja“.

Pišite Dudi na [email protected]!