Tema nedelje: Šta sve stane u 15 godina?
Imam običaj da kada zovem sagovornika za rubriku, prethodno pomislim da li bih ja prihvatila ono što njemu predlažem ili kako bih odgovorila na pitanja koja mu postavljam. Tako je bilo i ovog puta, kada smo poželeli da ljudi, kojima je pisanje blisko, sastave kratke eseje o jubilejima, rođendanima, protoku vremena… Zato sam danas probala da se prisetim šta je sve stalo u ovih 15 L&Z godina, a da vas ne bih „smarala“ svojom privatnošću, zadržaću se na detaljima koji imaju veze sa poslom.
U 15 godina stane bezbroj sagovornika, a kad počnem da se prisećam saradnika, shvatam da ni njih nije bilo malo. Neki su mi, u međuvremenu, postali toliko bliski da ih smatram prijateljima. Druge jedva prepoznam na ulici. I jedno i drugo je normalno, jer s nekim „kliknete“ posle nekoliko rečenica, s nekima vam treba nekoliko dana ili nedelja, a s nekima se to nikad ne desi.
U 15 godina stanu trenuci kad se „sva vrata otvaraju“, ali i oni kad četiri sata čekaš da se neko pojavi na snimanju. Tada ti dođe da zaboraviš na lepo vaspitanje, opsuješ i okreneš se, ali onda izbrojiš do deset i pomisliš – prave zvezde to ne rade. Ta bezbroj puta ponovljena fraza je velika istina.
U 15 godina stanu i situacije kad treba raditi nešto potpuno novo. U tim novitetima nalaze se i kratki intervjui sa učesnicima konferencija, koje organizuje naša kompanija. Kad je trebalo razgovarati sa akterima konferencije The Economist, pitala sam se – hoću li umeti, ipak su to ljudi iz ozbiljnog biznisa. Od tada su prošle već tri ovakve konferencije, a ja sam sva tri puta pričala sa učesnicima 🙂
U 15 godina stanu ljudi s kojima sam se videla, čula telefonom, razmenila mejlove… Praktično, svaki razgovor mi je doneo nešto novo, ali ne uči se samo od sagovornika. Imam kolegu koji, kad ga pitam bilo šta što je iz njegove sfere interesovanja, ne samo da mi objasni o čemu je reč, već posle samo nekoliko minuta od njega dobijam mejlove sa tekstovima i fotografijama koji su dopuna onoga o čemu mi je pričao, tek da bi utisak bio kompletan.
U 15 godina stane prvi odlazak u Zagreb posle rata, jer sam pisala reporatažu sa koncerta Zdravka Čolića. Kad smo već kod poslovnih putovanja, nemoguće je zaboraviti 2004. i odlazak sa Gorenjem u Velenje. Možete li zamisliti kako izgleda kad četrdesetak ljudi, istovremeno, dobije na poklon „digitalce“, koje u to vreme nije imao baš svako. I sada se sećam opšteg „škljocanja“ i mog neverovatnog ponosa, kad su se u novinama pojavile fotografije koje sam uradila u Sloveniji. Toliko sam bila ushićena da mi je drugarica u jednom trenutku rekla: „Aman, napisla si ko zna koliko tekstova pa nisi ‘smarala’, a sad ko o čemu ti o fotografijama“. Pre no što završim „travel pasus“ moram da pomenem i nezaboravne modno-uživajuće ture na koja nas je vodio Select – Rovinj, Laško, Pečuj…
U 15 godina stane mnogo divnih modnih revija, ali i onih na kojima je bilo doooosadno; promocija, koktela, premijera, predstavljanja beauty noviteta, koncerata… U tih 15 godina stala je i L’Oréal promocija na kojoj su novinarke imale priliku da ih profesionalni motociklisti provozaju na „ozbiljnim“ motorima, ali i prilika da dan provedete na brodu, ploveći Bokokotorskim zalivom, a da vam domaćin bude Vlado Georgiev.
U 15 godina stane mnogo dilema, bezbroj puta u mislima ponovljeno „budala sam što tako reagujem“, pitanja da li bi bilo pametnije da sam povukla drugačije poteze… Da li bi bilo bolje ili ne – nikad neću saznati, pa zato i nema smisla da se time bavim 🙂