Žena – extra boing

Verovali ili ne, na svetu zaista postoje žene čiji su životi kao iz visokobudžetne reklame. Evo, na primer, Vesna s petog sprata. Jedno kulturno, ljubazno stvorenje koje se uvek lepo javi i priča sa mnom ali je, iz samo meni znanih razloga – ne varim. Za moj ukus je nekako suviše lepa, pametna i uspešna. Da je lepa i glupa, to bih nekako i razumela, ili ružna a uspešna – ajde de, ali ova je bez greške i to naočigled svih nas, običnih smrtnika.

Top trač
Vesna je, inače, glavna tema lokalnih tračara, te se svaka nova informacija o njoj smatra udarnom vešću. Da budem iskrena, nisam ni ja izuzetak. Samo slučajan susret s njom, u liftu, u stanju je da me sasvim dotuče. Kao što rekoh, ona je jedna od žena od kojih vam zastaje dah. Izgleda fenomenalno. Iako čak ni dobro obavešteni izvori ne znaju sa sigurnošću koliko joj je godina, ona već dugo izgleda kao da je tek napunila tridesetu. Vesna, dakle, izgleda kao milion dolara. Lepa, vitka, visoka, uz to i puna k’o brod, s osmehom koji pleni, savršenim zubima, sjajnom, negovanom kosom, a tek krpice, na njoj sve stoji kao saliveno. Njeno telo prkosi gravitaciji, grudi nosi pod uglom od devedeset stepeni… Prosto, jedna od onih žena koje ti u sekundi unište samopouzdanje. Pored nje, niko si i ništa. Ne verujem da to radi namerno, ali… ona je jednostavno takva, sva napucana. Trebalo bi je iseliti iz našeg ulaza, da ostatak sveta može da nastavi da živi svoje male nesavršene živote.

Žena avion vs Žena pijačarka!
Juče smo se srele u ulazu, kad sam se vraćala s posla. Prvo je ušao oblak parfema, pa za njim i ona. Givenchy, pomislila sam i skupila ramena da sakrijem tamni, vlažni krug ispod miške, nastao kao neminovna posledica vožnje u gradskom prevozu. Poželela sam da kese s paradajzom, jagodama i mladim lukom nisu moje i da ne moram da trpim njen sažaljivi pogled, uz komentar kako „mi, jadne žene, uvek moramo nešto da teglimo“. Ne, pomislila sam. Ovde sam samo ja jadna žena. A ti si… ti si avion. Boing! Ti ne tegliš. Ti nosiš lepu malu tašnu koja košta pola moje plate. Ti ne znaš šta je pijaca, vešernica i gužva u autobusu. Ti ideš taksijem ili voziš nešto besno, klimatizovano i sa ful opremom. „Kako je, komšinice?“, upita Vesna i razvuče blistavi osmeh, uvežban za slučajne susrete. Dobro, evo, s posla, rekoh pokušavši da ne zvučim kao da zaista idem s posla, umorno i smoždeno. „A ja bila u turističkoj agenciji, gledam nešto, ni sama više ne znam kuda bismo išli… U Egiptu smo bili prošlog leta, u Dubaiju pretprošlog, Tunis je, kažu, izvikan.

Eto, toliki svet, a čovek prosto ne zna kud bi… Mom mužu se dopada Egipat ali ja, znate, ne volim taj mentalitet, mislim, zar opet Egipat… Pesak, kamile, pustinja… Nije to za mene.“ Nije ni za mene, kažem nervozno pritiskajući dugme lifta. Za mene je Ježevica Donja, Kosjerić ili tako nešto. Crna Gora, u najboljem slučaju. Paradajz turizam na sto načina. Lift konačno stiže. „Da vam pomognem s tim kesama“, nudi se Vesna. Neka, hvala, mogu ja to i sama, odbijam i podižem teški tovar. „Vi ćete na sedmi?“, pita Vesna i pritiska dugmiće svojim tankim prstima. Ima lepe, negovane ruke, besprekorne nokte i gomilu nekog skupocenog prstenja. Vidi se da ta ništa ne radi. Po ceo dan samo sedi i turpija nokte. Lift se sporo penje, stojimo prsa u prsa, Vesna i ja. Tišina loša da gore ne može biti. Uostalom, šta da pričam s njom? O čemu? Šta je zajedničko meni i njoj? Osim lifta, ništa.

Ženska ljubomora
Šta je uradila da zasluži sve to, pitam se. Ne znam gde sam ja bila kada je Bog delio duge noge, trosobne stanove i kućne pomoćnice, ali mogu da se kladim da je Vesna sedela u prvim klupama. I sve što je trebalo da uradi bilo je da se rodi pod srećnom zvezdom. Stižemo konačno na peti. „E pa“, zvecnu Vesna ključevima, „ovde vas napuštam. Dođite na kafu, ako imate vremena. Tolike godine živimo u istoj zgradi, a gotovo da se i ne poznajemo. I pozdravite muža.“ Kako da ne, pomislim. Odmah, s vrata, ima da mu prenesem pozdrave. Reče mi da poljubim bebicu, i uputi još jedan slatki osmeh Vrata se zatvoriše. Osetih kako mi se kese usecaju u dlanove. „Pozdravila te Vesna“, rekoh Vladi, onako, s vrata. „Koja Vesna?“, upita nevešto. Znaš ti koja, stadoh da frkćem. Vesna s petog. Ona sa nogama odavde do prizemlja. Svaki put je ošacuje, a sad mi se tu pravi mutav.

On pocrvene i sakri se iza novina. „Šta ima na poslu?“, upita. Nema ništa. Svi su po nekim morima, progunđam, samo ja skupljam prašinu u kancelariji. Imam godišnji koji ne mogu da iskoristim jer sam se upravo vratila s porodiljskog i linčovali bi me kad bih to samo i pomenula… A ona se dvoumi između Egipta, Tunisa i Dubaija… I samo da te upozorim, razvešću se ako mi još samo jednom pomeneš vikend ture po Kosjeriću. „Ali, ja nisam ni…“ Nisi, ali znam da si mislio. Ne pada mi na pamet, jesi li čuo, Vladimire? Hoću ta dva dana u nedelji da se odmorim k’o čovek, a ne da gledam kako ti zabacuješ po plićacima. „A ja baš doneo neke pastrmke, dao mi Mile Som.“ Past… Pastrmke?! Nasta tajac. Paradajz mi ispade iz ruku i otkotrlja se pod sto.

Para vrti… sve
Mrzim pecanje, gunđala sam dok mi se pastrmka migoljila iz ruku. Mrzim i pecanje, i pecaroše i pastrmku i somove i oslić i šarane i sve! Da mi je pre pet godina neko rekao da će jedna od blagodeti ovog braka biti pun zamrzivač slatkovodne ribe koju on lovi, ja čistim, a niko ne jede, ne bih mu verovala. A vidi sad, pet ušlogiranih, ljigavih pastrmki i ja! Pa ne mogu da verujem! Znači, više ne mora ni da ide na pecanje, ribe same dođu. Dovoljno je poznavati prave osobe… Mile Som?! Bane Kečiga? To su sve viđeni ljudi, je l’ te… Ko mi je kriv kad imam pecaroša za muža. „Fuuuj“, rekla je Gaga kad sam joj tutnula ruke pod nos. Fuj, vala baš, potvrdila sam. Sat i po vremena, sestro slatka! Sat i po vremena gulila sam škrge, vadila ikru… Jesu li to damske ruke, ženo?! Gaga odmahnu glavom. „Nisu, dabome da nisu.“ A da vidiš nju, kakva je, napirlitana, namazana, namirisana…

Pade mi na pamet – da li je ona ikada morala da čisti ribu? „Ma, gdeee, ta nije ni krastavac u životu oljuštila. Zamisli kako ona s onim njenim noktićima, prstićima, mršti se i prenemaže… „Može joj se“, reče Gaga i srknu kafu. „Boli je uvo, ima para.“ Ma nije sve ni u parama, razmišljala sam kasnije, ljuljuškajući bebče. Neke žene jednostavno znaju da žive. Neke imaju dosta para, neke malo manje, neke nimalo, a opet žive kao kraljice. Uživaju u životu. Da li ih je život tako navikao ili su one navikle druge da im se sve donosi na tacni, ne znam, ali to je definitivno tako. One znaju šta žele. I znaju kako da dobiju to što žele. A ja definitivno nisam jedna od tih. Ja sam uvek u nekom odvratnom grču. Uvek prvo tri puta razmislim o svemu pa tek onda… Ja nikad ne bih mogla da dam onolike pare na jednu tašnu, a ona je vidi, kupi i ode. I ne razmišlja je l’ trebalo ili nije. Duda prvo lepo plati račune za struju, telefon, grejanje, pa šta ostane. Tako mi i treba, kad sam luda!

Riba i po
Od sutra okrećem nov list. Razlika između Vesne i mene je u tome što ta žena preduzima konkretne korake u životu. Njene dijete ne počinju od ponedeljka, ona ne ide na aerobik od prvog, ne čeka sledeću platu da kupi cipele koje joj se sviđaju… Ona živi ovde i sad. I zna da se postavi prema svima. Ima svoj stav, svoj, kako bih rekla, personality… A opet, svi je vole. Svi odreda
– njen muž, moj muž, svačiji muž, pa prodavačica u supermarketu, kolega na poslu… Ma, kad bolje razmislim, žena je car. Niko meni nije kriv što ne umem tako, da koketiram, da se nametnem, da plenim… Ali, od sutra. Od sutra će sve biti drugačije. Od sutra sam na dijeti. Krajnje je vreme da se rešim ovih pet kilograma. Uplatiću pilates. Ponedeljak, sreda, petak, posle posla – gibanje. Ostalim danima trčim po kraju. I, konačno, uradiću nešto s kosom. I srediti nokte. I ruke… Ma, ima da budem k’o zmaj. Boing! Ful! I reći ću onom mom ako mi se još samo jednom pojavi s pastrmkom na vratima… Ma znaš šta, ima da lete i on i pastrmke. U ovoj kući ima mesta samo za jednu RIBU! 

Foto: Shutterstock