Kontrola biološkog sata: Zamrznute jajne ćelije?

O tim stvarima moraš da razmišljaš!“, upozoravala me je majka. Problem je bio baš u tome što nisam mogla da prestanem da razmišljam, mada ne na način na koji je to mama želela. Protekle godine glasovi u mojoj glavi postali su nepodnošljivi. „Te stvari“ bile su činjenica da sam (u trenutku kada mi je majka uputila rečenicu s početka priče) imala 36 godina, nisam još bila majka, niti sam planirala to da postanem u bliskoj budućnosti. 

Bila sam, inače, prilično sigurna da želim decu, mada ne odmah. Oko godinu dana zabavljala sam se sa divnim čovekom koji me je obasipao pažnjom. No, ni njemu se nije žurilo da postane tata. Želela sam da ga bolje upoznam i uverim se da dobro funkcionišemo kao par. Maštala sam o zajedničkim putovanjima, romantičnim večerima i samo našim, opuštenim vikendima. Godinama sam čekala takvog čoveka i nisam bila spremna da ga delim sa bilo kim. Znala sam da bi bilo predivno napraviti i podizati decu sa njegovom neodoljivom rupicom na bradi i kao more plavim očima, ali istovremeno nisam nameravala da postanem kao neke od mojih prijateljica koje ni o čemu drugom ne govore (jer se ničim drugim i ne bave) osim o deci. Uložila sam mnogo truda da bih stekla krug bliskih prijatelja, izgradila zadovoljavajuću karijeru, usvojila neke navike koje zahtevaju potpunu slobodu i vreme… Možda najbolja definicija majčinstva koju sam ikad čula jeste reklamni slogan jednog poznatog proizvođača bebi kozmetike: „Beba menja sve!“. E, pa meni se sviđalo „sve“ baš onakvo kakvo jeste i nije mi bila potrebna beba da kompletira moj život.

S druge strane, tu je taj BIOLOŠKI SAT – otrcana metafora, ali stoprocentno tačna. Ponekad otkucava toliko glasno da te drži budnom celu noć i tera te da razmišljaš i tragaš (često i pomoću „Google“ pretraživača) za „opcijama začeća“. Žene kao što sam ja hvata panika da će propustiti nešto za šta i ne znaju da propuštaju: šansu da fotografišu razdraganu dečicu dok prave kule od peska na plaži, posmatraju ih dok razmazuju rođendansku tortu po licu, kosi i nameštaju, ili dok oduševljeno skaču po barama u ganc novim cipelicama (sa specijalnim anatomskim uloškom koji je skuplji od ženskih cipela!). Nekada su pred nama bile decenije, a sada nam je ostalo još nekoliko godina. Nismo se ni osvestile, a naš unutrašnji časovnik počeo je da otkucava. Isto tako, videla sam kako mnoge žene, zbog tog pritiska, ulaze u loše brakove, ili se od samouverenih i duhovitih osoba pretvaraju u uplašene, frustrirane ili zajedljive nerotkinje. Taj „sat“ je zaista postao najveće prokletstvo današnjih žena.

To je bio i osnovni razlog zbog kojeg sam se zatekla u velikoj konferencijskoj sali (previše rashlađenoj za moj ukus!), u jednoj njujorškoj poslovnoj zgradi, u društvu tridesetak lepih, elegantno obučenih dama u „izvesnim godinama“, koje su se okupile zbog prezentacije programa zamrzavanja jajnih ćelija. Niko, uključujući mene, nije bio raspoložen za ćaskanje. Možda je to bilo i zbog prohladnog vazduha u sali koji je, bar mene, previše asocirao na temu predavanja. Doktor Alan Koperman, upravnik odeljenja za neplodnost u medicinskom centru Maunt Sinaj, pričao je o onome što već znamo: kvalitet jajnih ćelija znatno opada nakon 35. godine života, dramatično nakon 40, a u 45. one su praktično uništene. Doktor je pokazivao prepoznatljivu krivu na grafikonu, a onda je uperio svoju palicu ka ravnoj liniji koja je presecala ovu krivu. To je bio prikaz funkcije materice koja se ne menja bez obzira na to da li imamo 25 ili 65 godina. „Zamislite“, obratio nam se doktor Koperman, „da je moguće zaustaviti proces sazrevanja jajnih ćelija putem zamrzavanja, mogli bismo da ih otopimo, oplodimo i implantiramo u matericu, i to kad god zaželimo!“ Sve žene su odjednom progovorile i poželele su nešto da ga pitaju. No, osnovna pitanja mogla bi da se sažmu u dva: „Da li to zaista funkcioniše?“ i „Koliko košta taj postupak?“.

Tako smo saznale da doktor Koperman predstavlja kompaniju „Extend Fertility“, koja se bavi zamrzavanjem jajnih ćelija i sarađuje sa sedam klinika za veštačku oplodnju širom SAD. Da bi se tako nešto uradilo, objasnio je on, neophodno je da se sprovede desetodnevna hormonska terapija (injekcijama), zbog stimulacije jajnika na produkciju oko dvanaest jajnih ćelija. Nakon zahvata vađenja jajnih ćelija, koji traje desetak minuta, one se dehidriraju, pune „antifrizom“ (zbog sprečavanja kristalizacije), sporo se zamrzavaju do minus 196 stepeni i transportuju u nitrogenski rezervoar koji se nalazi u Bostonu. Međutim, ovaj postupak uopšte nije jeftin – ceo aranžman košta između 13.000 i 17.000 dolara, plus godišnja uplata za održavanje zaleđenih jajnih ćelija u iznosu od 450 dolara.

Dobro se sećam novinskih članaka o zamrzavanju jajnih ćelija u leto 2004. Iste godine otvorena je klinika „Extend Fertility“. U to vreme, tek je nekoliko klinika za veštačku oplodnju nudilo ovaj postupak pacijentkinjama obolelim od kancera, i to zbog bojazni da bi hemoterapija mogla da uništi, ili ošteti, njihove jajne ćelije. Međutim, „Extend“ je bila prva medicinska ustanova koje je sasvim slobodno reklamirala „selektivnu prezervaciju plodnosti“ za sve žene koje panično osluškuju otkucaje biološkog sata. Na njihovom sajtu nalazio se sugestivan slogan: „Plodnost. Sloboda. Najzad!“. Iako nije poznato u kojoj meri je 400 (ili više) klinika za veštačku oplodnju u SAD proširilo svoju klijentelu, sasvim je jasno da je većina njih uključena u ovaj nov oblik medicinskog biznisa. Osnivač „Extenda“ Kristi Džons koja je zaledila jajne ćelije pre dve godine (u 34. godini), kaže da su godine života bile osnovni razlog za 60 posto klijentkinja njene klinike da zamrznu jajne ćelije. Do sada se još nijedna od njih nije vratila da ih upotrebi. Takođe, sećam se da su prvi rezultati bili prilično obeshrabrujući: žene su imale manje od 20 posto šanse da zatrudne u postupku „in vitro“ oplodnje (IVF), upotrebom zamrznute jajne ćelije – i to pod uslovom da jajna ćelija preživi zamrzavanje i odleđivanje. Sada, nakon nekoliko godina, doktor Koperman objavio je nešto što smo svi dugo čekali.

Zahvaljujući usavršenoj tehnologiji sporog zamrzavanja, za koju su zaslužni italijanski naučnici, rezultati oplodnje dramatično su sepoboljšali. Doktor je rekao da je na njegovoj klinici zatrudnelo pet od šest žena, kao i da je do sada rođeno sedam zdravih beba (uključujući dva para blizanaca). Kada se zna da je za uspešno formiranje samo nekoliko embriona potrebno mnogo jajnih ćelija, ova vest deluje kao pravo čudo. Jednoj trudnici zamrznuto je 48 jajnih ćelija – 38 je preživelo zamrzavanje i otapanje (85%), 33 su oplođene, a 5 od 12 embriona implantirano je u matericu. Bila sam svesna da su ovi slučajevi ipak usamljeni, ali osetila sam veliko olakšanje. Na putu do kuće počela sam da plačem. Konačno, nije bilo važno to što sam provela veći deo svojih dvadesetih godina života sa čovekom kojeg sam volela ali za kojeg nisam želela da se udam. Nauka će me spasiti!

Ipak, nije prošlo dugo i moje sumnje i strahovi su se vratili. Znala sam da sam postala meta agresivne kampanje u kojoj mogu da se čuju promotivni slogani kao što je „Zamrznite u društvu prijateljice“ i koji podstiču žene mlađe od 35 godina da zamrznu jajne ćelije, jer su tada najkvalitetnije (a i povećava se zarada od godišnje „rente“!). Odlučila sam da pozovem doktorku Nikol Noje, jednog od stručnjaka koji su započeli program zamrzavanja jajnih ćelija na Univerzitetskom centru u Njujorku, koja je „bankirala“ jajne ćelije više od 50 žena. Želela sam da znam da li se stopa uspešnosti zaista povećala. Odgovorila je potvrdno. U njenoj praksi 15 ciklusa IVF postupka, u kojoj su korišćene zamrznute jajne ćelije, rezultiralo je rođenjem osam zdravih beba. Duboko sam uzdahnula. To su bili gotovo isti rezultati kao i u IVF postupku sa „svežim“ jajnim ćelijama. „Pa, kada je najbolje da žena to uradi?“, pitala sam doktorku Noje. „U poslednjem trenutku“, odgovorila je ona. S obzirom na činjenicu da će se tehnologijai dalje usavršavati, žene mlađe od 35 godina treba da sačekaju još neko vreme.

Što se mene tiče, doktorka mi je rekla da bi, ukoliko trenutno ne želim bebu, trebalo što pre da donesem odluku o zamrzavanju. Imala sam utisak da je moj očigledni entuzijazam nervirao doktorku Noje. Kao da sam želela da zamrznem jajne ćelije samo zbog toga da dobijem još nekoliko godina bezbrižnih odmora i noćnih izlazaka.“Nemojte da mislite da ćete zamrzavanjem ‘kupiti’ slobodu u narednih šest godina!“, upozorila me je doktorka. Ukoliko odlučim da odmrznem svoje 36-godišnje jajne ćelije u 43. godini života, i procedura ne uspe, izgubiću bekap (moje 43-godišnje jajne ćelije možda će biti previše stare). „Zamrzavanje jajnih ćelija nije garancija uspeha“, naglasila je doktorka Noje. Nastavila sam istraživanje i pozvala još nekoliko kliničkih centara. Dobila sam, manjeviše, isti odgovor. Nepovoljni faktori zaista su brojni. Neke žene ne produkuju dovoljan broj jajnih ćelija, niti reaguju na hormonsku terapiju.

Tehnologija je nova – do sada je oplodnjom zamrznutih jajnih ćelija rođeno samo 200 beba širom sveta. Mnoge žene još uvek troše previše vremena i novca, a ne postignu željeni cilj. Zbog ove činjenice, zgrčio mi se . Ipak, jedan lekar mi je pružio donekle ohrabrujuću informaciju. Šanse za uspešno začeće povećavaju se ako se jajne ćelije, odmah nakon vađenja, oplode i potom se zamrznu i bankiraju embrioni. Ova tehnologija duže se primenjuje i daje bolje rezultate. Hej, pa to je odlična ideja! Međutim, kako da se o tome dogovorim sa drugom, obaveznom stranom – svojim muškarcem? Možda na ovaj način: „Hej, mnogo mi značiš i, znaš, u petak ću zalediti svoje jajne ćelije. Pa, to je to. U redu? Mogli bismo da napravimo nekoliko embriona“. Druga opcija je da se zaustavim kod banke sperme i uzmem nekoliko uzoraka, za svaki slučaj. Mislila sam da će me zamrzavanje jajnih ćelija rasteretiti brige i straha, ali ispostavilo se da je situacija postajala sve zamršenija i beznadežnija.
Donator, surgat majka, usvajanje…

Ne znajući više kome da se obratim i šta da radim, spomenula sam majci, što sam mogla nonšalantnije, ideju o zamrzavanju. „To je suludo! Cela tvoja generacija je luda“, viknula je ona. „Udaj se, rodi i kraj priče!“ Morala sam da priznam da je donekle u pravu. „Mila, ne želim da ti otežavam situaciju, samo ne smeš da propustiš nešto najlepše na svetu“, rekla je ona. „Bila bi zaista divna majka.“ To je trenutak kada su suze počele da mi se slivaju niz obraze. Šta ako jajne ćelije ne prežive? Šta ako IVF ne uspe? I, ako, ipak, ne postanem majka, da li će mi biti žao? U narednih nekoliko meseci primećivala sam bebe na svakom koraku – u slatkim odelcima u parku, uplakanu u radnjama, uspavanu u kolicima. Gledala sam u svoju osmomesečnu bratanicu i pitala se da li bih mogla da živim bez nje.

Neprijatna istina bila je da nisam znala odgovor. Znala sam da je zamrzavanje jajnih ćelija skup rizik, ali to nije uticalo na činjenicu da još nisam bila spremna za bebu. Nije bio ni moj muškarac i, ako je i bio, on ne bi više bio moj. Želela sam da budem u čvrstom braku, sa solidnim zajedničkim iskustvom pre nego što rodim dete. Ironično, ali proces zamrzavanja možda pomogne mom ljubavnom životu. Dva meseca nakon zmarzavanja jajnih ćelija, osnivačica „Extend“ klinike se udala. Rekla mi je za još nekoliko parova čija je veza napredovala nakon što su bankirali jajne ćelije. Obe smo zaključile da postoji „efekat zamrzavanja“ – kada zaboravite na biološki sat, opuštate se, on se opušta i život kreće dalje. Kada sam nedavno spomenula svom momku da razmišljam o zamrzavanju, uzdahnuo je s olakšanjem: „Drago mi je što si to spomenula“. Proveli smo celu noć razgovarajući i uverila sam se da i muškarci osećaju veliki pritisak.

Na kraju, dogovorili smo se da neko vreme moji jajnici ne budu tema naših razgovora. Čak i ako IVF ne uspe, umirila me je činjenica da postoje i drugi načini da postanem majka: sperma i jajna ćelija donatora, surogat majke, usvajanje, ili da budem maćeha. Nisam bila sigurna da neizostavno želim da dobijem potomstvo svog genetskog materijala, naročito zbog toga što moja DNK nosi „potencijal“ za Alchajmerovu bolest, zavisnost, mentalna oboljenja i debele nožne članke. U avgustu punim 37 godina i odlučila sam da na kraju tog meseca zamrznem jajne ćelije. Mislim da bi bilo suludo ne iskoristiti prednosti svih opcija koje nudi današnja medicina. Kada sam konačno donela odluku, glasovi u mojoj glavi su utihnuli. Već sam i zaboravila koliko je ugodna unutrašnja tišina.

Tekst: Nataša Ćovin; Foto: Rdfoto