Na terapiji: Folk ili naučni pristup ljubavi

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

Pre par večeri sam slučajno provela pet minuta gledajući politički talk show na temu „skandal na pijacu“, naravno, uz negodovanje koliko su mediji manipulativni i kako prezentuju činjenice navodeći ih na svoju vodenicu. Ah, da predizborna kampanja je! A ja nikada do sada nisam pisala o politici. E, neću ni sada. Već o zdravom razumu.

Neki psiholozi veruju da smo svi mi naučnici koji treba da proučavaju svoj život. Jer šta je najvažnije svakome od nas? Nisu svima važne crne rupe, božanske čestice i roboti koji će nas jednog dana zameniti. Važni su nam naši životi. A kako se mi odnosimo prema njima? Da li sa pažnjom, analitički, sintetički, posmatrajući ga pod lupom i finom pincetom nameštajući pojedinačne delove u skladnu celinu. Ne! Mi se najčešće ponašamo bez opisanog naučnog pristupa i zdravog razuma jer ga s godinama, ako smo ga i imali i usvojili u toku školovanja, gubimo ili ga ne primenjujemo na svoje živote, već reagujemo onako tras-bum kao u najgoroj folk pesmi tipa „čaše lomim, ruke mi krvave“.

Da bismo donosili dobre odluke i koliko-toliko kontrolisali svoj život moramo usvojiti tehnike pravilnog i objektivnog zapažanja, tačnog klasifikovanja opaženog, ispravnog predviđanja onoga što može da se desi. Osnovna naučna postavka je da ne postoje nepromenljive činjenice već se činjenice posmatraju kao hipoteze. Naučnici su kao zapeta puška spremni da svoja uverenja i ponašanja prilagođavaju promenama u realnosti i da po potrebe promene svoje mišljenje.

A evo našeg primera iz života: žene često, od svoje rane mladosti, veruje da njihov život može da ima smisla jedinu ako imaju adekvatnu emotivnu vezu. Žena, naravno, prođe faze prvih iskustava, prvih patnji i suza. Međutim, tu nije kraj, doću nove suze, nove tuge i razočarenja. Ipak, ona nastavlja da veruje u svoju postavku – hipotezu iz rane mladosti i ne pada joj na pamet da je revidira. Sve suze pripisuje danima samovanja i samim tim ona pogrešno prikuplja podatke iz svog života. Dane bez partnera vidi kao teške, gorke i besmislene, a dane u kojima je patila zbog partnera i loše veze, uskraćivala sebi mnoge druge životne sadržaje, čekala da se on promeni, da se sama promeni, ne percipira kao realno nekvalitetne. Tako skupljajući podatke svog života, ima osnovu iz koje donosi pogrešne zaključke „Užasno je kada sam sama“ VS „Uživam samo kada sam sa partnerom“. I u skladu sa ovim, spremna je da donosi odluku ulaska u novu vezu iakose još nije oporavila od prethodne ili partner nije odgovarajući. Ceo začarani krug se ponavlja na još negativniji način.

U „naučnijem“ pristupu, ona bi prestala da preuveličava sreću partnerskog života i da minimizira probleme i obrnuto, da preuveličava nevolje solo života i minimizira zadovoljstva. Tako bi imala jedan naučno zasnovaniji stav „Biti solo ima svojih prednosti i ok je“ i „Biti u vezi ima svojih prednosti i ok je“. Ovakav stav bi je doveo u relaksiranu situaciju da izabere novog partnera onda kada je stvarno spremna i uverena da je on adekvatan – ostvari dobru vezu i učini svoj život lepšim i sadržajnijim. Nauka u ljubavi? Postavljanje hipoteze, prikupljanje podataka, proveravanje hipoteze, opovrgavanje hipoteze… Hmm… Što da ne?!