Duda Alapača: E, pa džaba smo krečili…

Autorka teksta: Duda Alapača

– Valjalo bi da okrečimo ovu sobu – primetih dok smo se u sunčano jutro nedeljno baškarili po krevetu, bez neke jasne namere da ustanemo pre deset.
– Valjalo bi – rekao je moj muž.
– Pa kad ćemo? – upitah.
– Evo, samo da završim igricu – odgovorio je i još jednom ponosno poneo titulu najvećeg cinika kog poznajem.
– Mislim, stvarno bi valjalo da okrečimo – ponovila sam. Vidi kako je sve sivo. Fleke svuda, pih. A i vreme je, nismo krečili tri godine. A jesi razmišljao o nekim tapetama, ima ih sad – pamet da ti stane, stavimo neke onako sivkaste, s ornamentima, a gore udarimo borduru… Slušaš li ti mene uopšte, Vlado?
– Idi, bre, ženo, izgubih život! A jedva sam stig’o do petog nivoa.
– E, blago meni s tobom…
– Daj, Dudo, opusti se, pa nećemo sad iz ovih stopa krečiti. Polako, dogovorićemo se.

I tako, dogovarasmo se polako dobrih nedelju dana. A da uzmemo one vodoperive boje? – predložio je. Jeste, rekla sam – malo mi je što perem veš, perem šerpe, perem zavese, pa još treba i zidove da počnem da perem! Mislim, toliko o dogovoru. A španski zid? Aha, pa posle kad budeš hteo da ga skineš – moraš ponovo da malterišeš. Uostalom, niko više nema španski zid u kući. Ni u Španiji, ni ovde, ni nigde na svetu belom.

Stopedeset dinara po metru kvadratnom – rekla sam i pokazala mu flajer koji me je, k’o poručen, sačekao u sandučetu. Moler Žika – stan lep k’o slika, stajalo je u potpisu. Stopedeset puta šezdeset kvadrata, pa to je skroz okej. Završimo sve za malo jače od sto evrića. Jeste, Dudili, al’ to nije stopedeset puta šezdeset. Kako, molim? Lepo, majstori ti računaj kvadrat zida, a ne poda, k’o što ti misliš. A-haaaa… – stadoh da računam. Pa super, imamo taman špajz i pola kupatila. I tako, tu, posred čađave dnevne sobe, shvatismo da ne možemo da se izujemo za cirka šest stotina evra za ruke plus barem još dvesta za materijal. A da mi to sami, šta misliš, Dudili? – predloži Vlada. A šta ima Dudili da misli – jeste da nismo neki majstori, al’ šesto evra je šesto evra. Sami ćemo. Uostalom, k’o da mi je to neka nauka, samo uzmeš i mažeš, gore, dole, gore, dole…

Osvanu i subota. Ja navila sat u osam, da lepo ustanemo, popijemo kafu, pa da do devet polako krenemo. Nije nego. Kad smo ustali, bilo pola deset. Dok smo popili kafu, pa dok je Vlada otišao po boju, eto, to skoro podne.

Jesi uzeo najlon? Nisam. A toner? Nisam. A one zaštitne trake? Nisam… A valjak? Pa imamo ga negde, od prošlog puta? Nemamo ga nigde od prošlog puta zato što si ga ostavio u kanti s bojom pa se to sve skorilo i ja sam ti to sve lepo frknula u kontejner. Nego, ‘ajde ti, blago meni, opet u farbaru, da krenemo do mraka s tim krečenjem. I uzmi malo glet mase, da popunimo one rupe od eksera!

Dva sata ga nije bilo. Dva sata sam se vrtela po kući kao luda Nasta. Ni tamo, ni ovamo. Zovem ga na mobini – nedostupan. Tek tamo oko pola tri, eto ti njega i Baneta.

– Gde tebe nađe? – upitah.
– Pa nećeš valjda ti, kumo, ormare izmicati? Mora neko da pomogne.
– Je l’? E, ako ćeš ti da nam pomogneš – nek nam je bog u pomoći.
– Ti baš umeš da budeš neprijatna – primeti Vlada. – Čovek se ponudio da pomogne, a ona odma’ digla nos.
– Znam ja to vaše „pomaganje“, dobro znam. Jesi uzeo špahtlu? Nisi. Al’ bitno je da ste vi karton piva doneli. E, teško meni… A toner? Pa što ovaj? Jesam ti rekla „trula višnja“?! Ovo je crveno!
– Nije crveno, bordo je.
– Crveno je da crvenije ne može. Bane! Bane, dođi ‘vamo, je l’ tako da je crveno? Jeste, evo i čovek kaže da je crveno.

Uglavnom, do popodne su se razvlačili po kući, kao nešto pomerali i pokrivali i uradili, sve u svemu, ništa. Ja sam se muvala oko njih doživljavajući blagi nervni slom. Pivo se ispijalo u vidu ritualne pripreme. Mogu da se zakunem da je Bane sunuo malo i u onu kantu s bojom, mrzelo ga, valjda da skokne do kupatila po vodu. Gletovali nisu. Šmirglali nisu. Nikakvu podlogu naneli nisu. Kada su shvatili da nemaju onaj nastavak za valjak i da će teško, sa stolice, dohvatiti plafon, rekli su da idu da pozajme merdevine. Ne znam tačno odakle su ih pozajmljivali, al’ znam da su se vratili u jedanaest uveče, dobro naroljani – i, naravno, bez merdevina. U međuvremenu – ja sam mazala onim valjkom koliko sam mogla i dokle sam mogla da dohvatim, tako da sve u svemu – nije ličilo ni na šta. Onako nacirkani, nastavili su da kreče i tako, valjda, spreče havariju većih razmera. Jesam li rekla da mi je došlo da i njih i merdevine i valjak i sve izbacim napolje? Nisam? E, pa došlo mi je. I to u više navrata.

Baneta sam ujutro zatekla na kauču, zagrnutog u najlon. Vlada je spavao u Bebinoj sobi, jer je to valjda bila jedina svetla tačka u celoj kući, a zid… Zid je izgledao kao poprište ljutog boja. Crven i šaren i dozlaboga ružan. Ne znam kako to da opišem, ali znate onaj osećaj kad pomislite da sve sanjate, da je to samo ružan san i da ne može biti istina. Kao – sve okej, Dudo, samo sanjaš, probudićeš se svakog trenutka i ništa od ovog neće biti tu. Oooo, kumo, pa ti već ustala… – oglasi se onaj nesrećnik s kauča. Ajde, pristavi nam po jednu pa da nastavimo. Znači, ipak ne sanjam, pomislih i uključih ringlu.

Stajali smo kao kakva tri mudraca nasred dnevne sobe i proučavali, svako iz svog ugla. Soba se crvenela od sramote. Ovo nije kuća, pomislih. Ovo je kineska četvrt. Nije loše – reče Bane. Biće okej, samo da se još malo sušne – primeti Vlada. Odvratno je – rekoh. Odvratno je da odvratnije ne može biti. Ni sad, ni kad se malo sušne. Možda samo treba vremena da se oči naviknu? – pokuša Bane da izgladi stvar. Na šta, nesrećo, da mi se oči naviknu? Na ovu ludaru ovde? Ni za milion godina. A da pređemo još jednom? – predloži Vlada. Mene si, Vladimire, jednom prešao. Drugi put nećeš.

Četristotrideset evra – rekoh. Toliko imamo. I ako treba, pozajmiću, samo da ne moram ovo ovde da gledam. To je rata za more – reče Vlada. Neka je i sto rata za more, ja da čekam ne mogu. Halo? Halo, dobar dan… Žika mi treba. Jeste… da stan bude lep k’o slika. Baš tako. Žiko, ne znam kako to da vam kažem, ali kako stoje stvari – džaba smo krečili.

Pišite Dudi na [email protected]!