Ispovesti jedne Jovane: Kako smo se uopšte ponovo sreli?

Marko Vidojković, pisac

Igrom slučaja, prekjuče sam, posle dužeg vremena, ušao u tramvaj. Ušao sam u „sedmicu“ kod Liona, s namerom da izađem kod Pravnog, pa onda preko Taša, peške, do jednog mesta, nije sada bitno kog. Kartu nisam otkucao, bilo mi nešto glupo, a pogled na nekoliko groznih ljudi oterao me je u prednji deo vozila. Na sedištu za čiji naslon sam se uhvatio sedeo je brkati, suncem opaljeni, čudak, u vijetnamci, desetak godina stariji od mene. Namrgođeno je gledao u suncem obasjane crvene fasade bulevarskih zgrada iz doba komunizma, u koje sam gledao i ja, s tim što sam ih ja gledao sa skoro nepodnošljivom mešavinom sete i sreće.

„Ma, da li si to ti?!“, dreknula je neka ženska, odnekud sleva, zagrlila me i poljubila me u desni obraz, prilično blizu usta. Jovana.

„Eh, ja sam“, promrmljao sam, odlučivši da na sledećoj stanici šmugnem napolje. A onda sam se, bacivši podrobniji pogled na nju, malo iskulirao. Zašto paničiti. Bio je to samo uslovni refleks, koji se javljao kad god bih sreo neku od čitateljki s kojima sam uspostavljao nepisani srećni nastavak savršenog spisateljsko-čitalačkog odnosa – da završimo goli u krevetu.

„Pa, dobro se držiš, iako si sad već mator. Mislim, četiri banke, malo li je? Bilo je matoro i tri banke, toliko si imao onda na sajmu knjiga kada si mi potpisao pet svojih knjiga, svaku na različitoj strani? Sećaš li se?“

„Sećam se. Šta ima novo?“, odgovorio sam, a kičmu mi je pomilovao nežni bič sećanja, podsetivši me kako sam je već iduće večeri, posle tog potpisivanja, strpao u krevet. Jovani je tada bilo dvadeset godina, studirala je farmaciju… bila je to gotovo idealna čitateljka, s velikim čvrstim grudima, velikim čvrstim dupetom, tankim strukom, lepih očiju, lepih usana, lepih i mekanih obraza, prirodno kovrdžave, kestenjaste kose, iako se na to nikada nisam nešto posebno palio, i taman dovoljno niska da se samom sebi učinim gotovo visokim.

„… a onda sam se razvela i – eto me sad, sa dvoje dece i u trosobnoj gajbi… dobro, makar sam nešto izvukla iz tog užasa koji je formalno bio nazvan brakom. Mislim, i deca su super, obožavam ih, ali me oboje podsećaju na njega, pa mi pomalo idu i na nerve, samo zbog toga. Baš sam grozna, zar ne?“, završila je ona svoju priču, čiji prvi deo nisam ni čuo jer sam se prisećao njenih sitnih uzdisaja, koji su mogli da prođu i kao jecaji, a koje mi je ispuštala na desno uvo, dok sam se nekada davno preznojavao u njoj. „Šta je, šta si zinuo, pola me nisi slušao, a? Vutra pojela mozak?“

„Ma ne, prisećao sam se kako si nekad bila baš super…“

„Nekad? Koje si govno!“, lupila me je pesnicom po desnom ramenu, a vrata su se otvorila već drugi put otkako smo se susreli.

„Stanica Vukov spomenik, Tehnički fakulteti“, obznanio je iritirajući snimljeni vokal. „Presedanje za…“

„Moram ovde da izađem…“, zakoprcao sam se, svestan toga da je kod ovakvih susreta ključno na vreme uteći.

„E pa, onda ću i ja izaći ovde“, zgrabila me je za levu šaku i izvukla napolje. Našli smo se nasred Bulevara, ljudi su koračali na sve strane, a jedan mi je dobacio „Bravo, majstore, ala si im rekao na Jutarnjem programu“, a Jovana mi se sasvim pribila: ”I? Šta ćemo sad? Kuda si pošao? Da gledaš studentkinje koje prolaze pored ulaza u KST?“

„Krenuo sam preko Taša, nešto do starog kraja, a kuda si ti krenula?“, opasuljio sam se malo.

„Ja na posao, u apoteku. Nasledila sam od ćaleta onu apoteku, je l’ se sećaš… jednom smo ti tu uzeli bromazepame, da se spuštaš?“

„Sećam se, ali to je bilo na Novom Beogradu.“

„I dalje je. Ali ja sam izašla ovde. Zašto? Zato što duboko verujem u to da ovakvi susreti nisu slučajni. Ovakvi dani su najlepši dani u životu. Dani ponovnih susreta. Ko šljivi apoteku, ionako već kasnim… dok sam klince odvukla u vrtić, prošlo pola dana. Hajde da se slikamo!“, isukala je odjednom telefon veličine cigle, tanak poput vlasi kose i s velikim šarenim ekranom.

„Ma, jok“, opirao sam se.

„Ajde, ajde! Jedan selfi, za fejs.“

„Obrisala si me iz prijatelja kad si se udala.“

„Dobro, hoćeš sad i to da mi zameraš? Onaj mamlaz je bio ljubomoran… dobro, možda i s razlogom, ali najlakše mi bilo da ga skinem s grbače tako što sam pobrisala sve bivše frajere i kombinacije. Hajde, nasmej se“, naredila mi je kad su se naša dva lika pojavila na ekranu.

Iskezio sam se, a ona je šest puta škljocnula, za svaki slučaj. Dobili smo šest podjednakih fotografija – na kojima je ona izgledala super, a ni ja nisam bio baš za bacanje.

U aktuelnom broju „Lepote i zdravlja“ čitajte kako je Jovanin brak uništila svingerska žurka…