U odbranu hrane!

Uprkos “zgusnutom” rasporedu ovih dana u redakciji, nisam odolela da prelistam, i dobrim delom iščitam knjigu U odbranu hrane, autora Majkla Polana, koja nam je stigla iz Čarobne knjige. „Nekada je hrana bila jedino što ste mogli da pojedete, a danas na tržištu ima na hiljade drugih jestivih proizvoda nalik hrani“, piše autor ove knjige kojoj u podnaslovu stoji manifest ishrane.

Pored informacije da treba jesti što prirodniju hranu, jedna od glavnih teza knjige jeste da u hrani treba uživati. Čin okupljanja ljudi oko stola, da bi jeli, nije samo biološka neophodnost, već i socijalna i duhovna čovekova potreba.

Paradoksalno, knjigu sam prelistavala tokom subotnjeg porodičnog ručka, inače prvog zajedničkog te nedelje. Ne, nismo bili usredsređeni ni na hranu, ni jedni na druge. Štaviše, nismo se svi ni okupili za stolom. Mlađa kćerka, koja je sa svoje četiri godine u „ne“ fazi, kategorično je odbila da nam se pridruži. Ni molbe ni pretnje nisu pomogle – čula sam je kako u svojoj sobi uz CD peva melodije iz (mog omraženog a njenog omiljenog!) crtanog filma. Starija kćerka je nezainteresovano muljala viljuškom hranu po tanjiru. Bila je udubljena u nekakvu emisiju o životinjama – televizor je bio uključen.

„Budite svesni šta jedete i odakle potiče hrana iz vašeg tanjira“, čitala sam dok sam preko pirinča sipala nekakav preliv sa komadićima soje. „Je li ovo sa kupusom?“, pitao me je muž. Meni se činilo da je to što mi je pokazivao crni luk, ali nisam bila sigurna. Hrana nije stigla iz naše kuhinje već ju je donela služba dostave najbližeg i najbržeg restorana.

Šta da vam kažem – nisam stigla ni da razmislim o tome šta ću da poručim iz restorana, a kamoli da kuvam!

„Mama, šta imamo za desert?“, pitala me je Starija nakon što je dobro promuljala hranu a pojela možda tri zalogaja. „Jestivi proizvod nalik hrani, preliven čokoladom“, ogovorila sam. Zbunjeno me je pogledala. „Čokoladni keks, ali samo još danas! Od sutra okrećemo novi list!“

Dakle, odlučila sam da saberem „dva i dva“ – ono što sam pročitala u knjizi i ono što mi mama stalno ponavlja: da nedostatak vremena ne može da bude opravdanje da se cela porodica nezdravo hrani – i da donesem nekoliko novogodišnjih odluka. Na vreme, moliću lepo. A, pošto se deca ugledaju na roditelje, logično je da krenem od sebe i da promenim svoje navike kako bi ih, danas-sutra, usvojile i moje devojčice.

Evo saveta iz knjige koji će postati moje nove prehrambene navike

1. Pridržavaću se pravila „Sve što jedete, jedite za stolom!“ (Ovo se odnosi na trpezarijski sto, tako da ću već u ponedeljak (teška srca!) raščistiti „zalihe“ u ladici radnog stola.)

2. Ješću uvek u društvu, nikada sama. Dakle, nema grickanja za radnim stolom, u kolima, u kuhinji da me deca ne vide (po principu: Poješću samo dve kockice čokolade! Možda još dve… Ma, to je samo jedan red, mogla bih još jedan…)

3. I, naravno – kuvaću, što je češće moguće!

Da li se i vi trudite da jedete zdravo? Poštujete li još uvek tradiciju porodičnih ručkova ili jedete ko kako i gde stigne? 

Jasmina Ubiparip, izvršna urednica