Duda Alapača: Praznik na usta (ne) ulazi
Nekad mislim da su praznici izmišljeni da bismo shvatili koliko se zapravo ne poznajemo i koliko, bez obzira na to što delimo štošta (krevet, parče hleba, račun za struju…), zapravo želimo, zamišljamo i očekujemo potpuno, ali potpuno različite stvari.
Ja sam zamišljala nas troje u prirodi, Bebu kako bere cveće, neku zelenu livadu i ćebence i neke sendviče, lajt varijantu, tako to. Njegova se vizija praznika, međutim, svela na roštilj piromanskih razmera, slanje dimnih signala na drugo brdo, gajbe piva i fudbal na male goliće s ortacima.
Okej, očekivali smo i sunce, a kiša nije stala pet dana. Očekivala sam i sve tako lepo zamišljala kako ću praznike provesti napolju, a nisam nigde mrdnula. Ali kiša je kiša, i kiši nije zameriti – pos’o joj je da pada. Al’ nije ovde stvar u kiši… Nisam rekla da ne pričamo, Vlada i ja? Pa, eto, recimo da smo se malo ućutali za praznike.
Počelo je tako što je gospodin, kao i uvek – organizovao nabavku pred praznike. Svaki put se unervozi i kao hrčak počne da skuplja sve što je iole jestivo – kao „pocrkaćemo od gladi za ovih pet dana“. Onda dovlači tolike količine hrane da je to sačuvaj bože, pomislio bi čovek – ‘oće neki tornado il’ tako nešto da nas strefi. Kao, „džak brašna, džak šećera, dva kartona kisele – nek se nađe u kući, nikad ne znaš, praznici su to“. Okej, ako su praznici – nije smak sveta. Uostalom, radnje nisu radile samo u nedelju, ako ćemo pravo. Preživeli bismo nekako i bez to pola praseta.
Mislim, svaki put mi to uradi! Kako se bliže praznici ili bilo kakav odmor, tako on krene da razmišlja šta će da se jede. A ja stvarno više nisam u fazonu da spremam kao da će garnizon vojske da mi dođe na ručak, već daj da se ne opterećujemo – okej, napravićemo neki ručak, možda bude i za dva dana, ali ne moram sad da radim punom parom da bismo rekli kako smo imali prase, jagnje ili bilo kakvog drugog mutanta za praznike. Jer stvarno nisam u stanju da džodžim u kuhinji dan i noć. Pa čekala sam, bre, ove praznike k’o ozebli sunce, da i ja malo danem dušom, a on krenuo da dovlači, samo ko šta radi – on samo prti neke kese… I da bar zna da kupi, nego sve onako nešto – budibogsnama… Jesu džabe delili taj beli luk? Nisu? Pa što si kupio kilo, zaboga? Šta da radim s kilo belog luka, majke ti? Toliko nećemo potrošiti ni za pet godina. Mislim, stvarno, misliš li ti o čemu ili samo kreneš redom po onoj radnji pa šta nas zapadne? Šezdeset jaja? Aman, čoveče, ŠEZDESET jaja!!! Pa treba to ofarbati, da l’ si normalan? I kakva je ovo boja? Ko ti je uvalio ovu hemiju, nesrećo, ima svi da se potrujemo… Jao, jao, jao…
E, tu već nervoza kreće da rasteeee… Prvo – on je uvređen jer misli da sam najobičnija nezahvalna šmizla, jer – em je otišao u radnju, em je kupio, em je dovukao (tu ga onaj lovački pra-instinkt dobro radi), a ja opet nisam zadovoljna. Drugo – ja sam zadovoljna, (iako to baš i ne umem da pokažem), ali nije morao baš toliko da dovlači jer se ta hrana neće sama od sebe spremiti. Ja bih bila srećna i s dve, tri tikvice pohovane, malo salate, pa ne moramo se sad poubijati holesterolom samo zato što je prvi maj i šta ti ja znam… Onda kreće prebacivanje loptice na suparnički teren.
– Ti baš svaki praznik moraš da upropastiš… – primećuje dok aterira na trosed, spreman da se zadrži na poziciji narednih pet dana.
– Ja? Ja – upropastim? Pa ti nisi normalan…
– Nek si ti normalna, eto.
– Ti si taj koji upropasti sve svaki put… Šta kao – gospodin je kupio, pa sad ti, Dubravka, padni s nogu dok to sve spremiš. Nisi se setio da mi uzmeš neke novine, neki film, da sednem, dignem noge na tabure, pa da i ja malo odmorim, nego si rešio da me onako baš zaposliš?
– Pa ti nemoj da spremaš ako nećeš.
– A ko će, da nećeš ti, možda?
I tako, bla bla bla, on jednu – ja deset, a nijedna pametna. A lepo mi došlo da sednem pored njega, da ga zagrlim pa da mu kažem dve tri, onako – iz duše. Vlado, sunce moje… ne budali, nemoj da počinjemo ponovo… Praznik nam je svaki dan, samo da smo skupa, da smo dobro i zdravo. Mani me ručkova, mani me plitkih i dubokih tanjira, dokone žene su smislile domaće rezance, nisam ti ja od te fele. Sve i da hoću – ne mogu. Neću. Pametnija posla imam. Džaba nam i lovačke šnicle, i krompir i sve ako se za stolom gledamo kao preko nišana. Ne vredi. Isključi telefon, prestani da proveravaš mejlove svakih pet minuta, ugasi tu utakmicu, biće Gvardiola tu i kad se vratimo, uzmi kišobran, ‘ajmo u šetnju, nemoj da si takav i da te sve mrzi, idemo u šetnju, znam da pljušti – ma neka pljušti, ne može nam ništa, a za ručak ćemo… pa ima jaja, ima brašna – smislićemo već nešto.
Pišite Dudi na [email protected]!